Седам пореза платиш за шведски стандард

Многи од наших сународника, поготову оних који су остали у нашој лепој Србији, мисле да ми који смо се пре много година преселили у неку од капиталистичких земаља живимо у благостању са „масним” примањима сваког месеца. Ја у Шведској живим већ 54 године, а квалитет животног стандарда зависи од много чинилаца и различитих схватања. Никако од дебљине новчаника или луксузног аутомобила испред куће.

После оволико година у Шведској, коју су кратковиди политичари продали најкриминалнијем удружењу на свету и то после више од 200 година неутралности, моје ставови о животном стандарду усмерени су ка људској топлини, скромности и доброти.

Ако имате аутомобил у Шведској, не мора да буде луксузан, ево колико пореза морате да платите држави због тога. Пре свега код набавке аутомобила постоји порез при куповини који је отприлике 20 до 50 одсто од продајне цене.

Тај порез ми купци не рачунамо, јер многи од нас и не знају да плаћају нешто тако папрено.

Кад је аутомобил купљен, одмах затим дође коверат са картом за плаћање следећег пореза. Ја то зовем порез на власништво аутомобила. Аутомобил не сме да се користи пре него што је та сума укњижена на државном конту.

После плаћања пореза за власништво, можете се провозати својим аутомобилом и политичари буду веома задовољни, јер што се дуже возите више пумпате своје паре у државну касу.

Тај порез, трећи по реду, плаћате на пумпи. Они „најпаметнији” у парламенту схватили су да је између 75 или 80 процената од цене горива врло добра дажбина за додатно пуњење државне касе.

Кад сте се провозали, дође време да паркирате свој аутомобил на краће или мало дуже време. Нема везе, обавеза је да се и то време стајања аутомобила плати уколико сте у неком граду или у некој кући за паркирање аутомобила.

То може да вас кошта као „светог Петра кајгана”. Алтернатива је да се вас довезе другар и кружи около све док сте ви у продавници и купујете хлеб.  У том случају нећете платити место за паркирање, али вам не гине оних 75 или 80 процената пореза на гориво.

Наравно, они „паметни законодавци” су се сетили да аутомобили морају понекад да се контролишу како би сви били подесни за вожњу. Тај технички преглед, било да је потребан или не, можете урадити у државном предузећу које има монопол за ту врсту контроле.

То у ствари и није порез, то се зове „тарифа” коју сви аутомобилисти плаћају најмање једанпут годишње у државну касу. Наравно ако вас контролор тог дана није баш био задовољан својом таштом, може вам одредити још једну посету вашег аутомобила са још једном „тарифом” за нови преглед аутомобила.

Следећи порез, који се исто тако плаћа сваке године је нешто најчудније. Ова дажбина је језична кованица и има несхватљиво име „тарифа за регистрацију возила у шведској агенцији за транспорт”.

Ми аутомобилисти наравно морамо да платимо то што неко има регистар свих наших аутомобила. Ово је шести порез који аутомобилисти морају да плате, али ту није крај. То није последњи порез, постоји још један!

Оног дана када један аутомобил буде толико стар или слупан да мора да се остави на неком отпаду то ће бити немогуће ако пре тога није плаћена „тарифа” и за то.

Оставити слупан ауто било где у земљи уопште није за препоруку, то би коштало много више него „светог Петра кајгана”.

Као што видите ово су само седам пореза или дажбина које наши драги политичари исисавају сваког дана од нас аутомобилиста.

Драган Танасијевић, Блентарп, Шведска        

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика