Да, не и можда

Вечно је питање и тема честих расправа колико породица, а колико друштво утиче на формирање личности детета.У Тарином случају је утицај породице био далеко снажнији.
Тара је рођена у Лондону и као трогодишња девојчица се одселила у Јапан где је остала петнаест година, до завршетка средње школе. Приликом једног боравка у Србији, када је инмала седам година, њена вршњакиња ју је питала да ли уме да плива. Тара је у ''јапанском стилу'' одговорила: ''Можда''. Кад сам је на сопствено чуђење питала зашто је тако одговорила, рекла је да се осећала нелагодно да каже ДА јер је умела да плива,али њена пријатељица није. МОЖДА је за њу било компромисно решење.

Јапанцима је тешко да кажу НЕ. Ако желе неког или нешто да одбију одговор ће почети са ДА, али ће се наставити са али, ако и додатним објашњењем. Они не исказују своја осећања и ставове отворено. Већина њих разуме шта њихови сународници желе да кажу. Нема потребе да се пуно прича. Речи се бирају пажљиво да се не би пореметила „WA“, хармонија.

ISHIN DENSHIN је комуникација без употребе речи. То значи да сте у стању да разумете како се ваш саговорник осећа и шта жели да каже иако је врло мало речи размењено. За многе Јапанце, поготово мушкарце, врлина је причати мало. Неретко сам чула да се Јапанци жале да им је тешко и непријатно да проведу цео дан са нама, странцима, јер превише причамо. Они мисле да ми брбљамо и да нема ничег иза наших речи. Мој одговор на то је МОЖДА. Потребна је подробнија анализа или дебата за прецизнији одговор. За Јапанце, вероватно губљење времена. Многи од њих који никад нису живели у Европи или САД, се једноставно не сналазе у дебатама и полемикама.

С друге стране, онда кад би по нашим мерилима требали да кажу ДА, Јапанци врло радо кажу НЕ. Ако питате, на пример, да ли неко уме да свира клавир, одговор ће бити НЕ, али на ваше инсистирање наћи ће се неко ко ће одговорити да би МОЖДА могао да помогне да одсвира нешто....да би се на крају испоставило да та особа одлично свира клавир. Јапанци не хвале сами себе. Чак ни не констатују да су у стању нешто да ураде. Ако их ви похвалите да су у нечему добри, њихов одговор ће увек бити НЕ. Похвала ће бити прихваћена једино ако се односи на групу, тим, школу, државу...

МОЖДА је најидеалније решење за многе Јапанце јер им то оставља простор за маневрисање. Да размисле и размотре који је одговор најбољи да не би повредили саговорника или направили непријатну ситуацију. Чак и у врло конфликтним ситуацијама, кад је проблем по нашим мерилима црно-бео, МОЖДА је најприхватљивији одговор.

Тара је од малих ногу била изложена различитим притисцима. Напољу, у забавишту и школи је била под притиском да се прилагоди јапанском начину мишљења,да прећути и да се сложи и кад се не слаже, прихвати њихове норме. У оквиру породице је било инсистирано да се јасно и гласно изрази и да стоји иза своје речи. После завршене средње школе, по свом избору је отишла на студије тамо где МОЖДА није прихватљив одговор, где се људи често и превише хвале, али где постоји јасна разлика између ДА и НЕ.