Кошаркашку каријеру напустио због школе

Др Љубомир Ерић (72) редовни је професор психијатрије на Медицинском факултету у Београду. Али, у суштини своје радне оријентације он је доктор за душе „изгубљених људи” којима, врло често, отвара врата реалног живота.

Рођен је у Петроварадину код Новог Сада. Гимназију, Медицински факултет, магистратуру и докторат завршио је у Београду. Бави се стањима страха, сексуалним и психичким проблемима младих. Аутор је више од сто педесет стручних и научних радова, затим двадесетак монографија, књига, студија и уџбеника, као, на пример, „Панична стања”, „Речник страха”, „Лексикон сексуалности”, „Сексуалне дисфункције”, „Неурозе”, „Психотерапија”...

Живи у другом браку са супругом Мињом, психијатром. Из првог брака има двојицу синова: Ненада и Зорана, а од њих троје унучади: Душана (12), Николу (9) и Александру (7).

Где сте одрасли

Прве четири године били смо у Петроварадину, где ми је отац Драгољуб био војни командант Новог Сада у предратној краљевској војсци. А кад се заратило отац нас је пребацио у Ваљево, град свог порекла. Ту смо живели до 1945. године. Тада се отац вратио из заробљеништва и преселио нас у Београд. Од тог дана сам кренуo у живот без пратње.

Шта посебно памтите из тог времена?

Првих десетак година после Другог светског рата веома се лоше живело иако смо имали право да узимамо храну и из мензе. Провео сам сате чекајући у реду за хлеб... Ипак, школа због тога није „патила”. Трудио сам се да што више научим на часовима, па нисам морао посебно да се припремам код куће. А у зрелијим годинама био сам ученик Једанаесте београдске гимназије, тада најбоље и највеће школе тог типа на Балкану.

Шта сте хтели да будете?

Као средњошколац бавио сам се литературом. Желео сам да будем писац, прави књижевник. И сад ми је жао што то нисам. Био сам врло активан у два школска листа, а објављивао сам текстове и у часопису „Младост”. Чинио сам то на позив Југа Гризеља, главног уредника тог омладинског листа, већ тада истакнутог новинара.

Ипак, студирали сте медицину. Зашто?

Била је то прва кључна прекретница у мом животу. Желео сам да се упишем на књижевност. Али, у мом окружењу, преовлађујуће мишљење је било да од књижевности не може да се живи. Предложено ми је да изаберем неку стабилнију професију. И тако сам отишао на медицину. А сад то, да сам у оној ситуацији, не бих учинио. Или, гледано са позиције психијатра, можда бих оно и поновио, али на други начин.

Који спорт је тада био ваш?

Јавио сам се на конкурс Партизана за избор младих кошаркаша. Од четири стотине пријављених узет сам, после свих тестирања, у најбољих четрдесет. А врло брзо сам стекао статус члана клуба и екипе од дванаест играча. Тренирао нас је и Борислав Станковић, истакнути кошаркаш, па тренер и после тога генерални секретар Светске кошаркашке федерације.

И докле сте стигли?

После три, четири године стекао сам статус првотимца Партизана. Али, напустио сам кошарку кад сам матурирао. Нисам тада, због великих обавеза у клубу, могао мирно да студирам. И то је била друга дилема у мом животу: професионални спорт или школа? И определио сам се за школу.

Чиме је обележен Ваш свет спорта?

За сва времена сам запамтио савет Борислава Станковића после једног нашег, неочекиваног, пораза. Сви у екипи су, просто речено, били „убијени” од туге. А Бора нам је очински казао: „Кад научите да је и пораз саставни део игре и живота, постаћете велики играчи и прави људи”.

Који је Ваш спортски савет?

Младим спортистима се мора омогућити да, упркос свим напорима, на време упознају и пробају све сокове живота. Јер, кад, на пример, младе тенисерке и тенисери, одрасту, кад уђу у мало зрелије године, па открију да постоји љубав, сексуалност и нека друга задовољства, може се догодити да напусте спорт или да зађу у велику спортску и животну кризу.

Шта је Вама најважније у животу?

Откад су ми се родила деца, она заузимају централно место у мом животу. Ово звучи врло познато, али то је и моје осећање. А уколико следимо Зигмунда Фројда, а ја то чиним, онда је волети и радити – смисао живота. Кад нам било који од ова два животна стуба закаже, ми храмљемо. Значи не може се само волети без рада и не може се само радити без љубави.

У чему сте остали недоречени?

Имао сам и имам животне циљеве. Велики део сам остварио, али и много тога нисам. Нисам остварио жељу да у Београду оформим клинику која би се бавила само појмом страха. Имао сам и жељу да на факултету уведемо предмет о сексологији, па нисам успео. Као што нисам успео ни да оформим издавачку делатност која би се бавила психијатријском литературом.

Чега се плашите?

Кад говорим о сопственом страху то је страх од раздвајања са вољеним особама. Желим да смо на окупу.

Како се живи са страхом?

И по дефиницији јако тешко. Страх је најмучнија емоција. Она разара срж бића.

И сексуалност је предмет ваших проучавања...

У моје време је о сексуалности било врло тешко и говорити. Тада је почетак сексуалног живота био негде после двадесете године. А сад се то изменило. Догађа се знатно раније. Али, то, у принципу, зависи од културног нивоа сваке особе, као и од индивидуалне зрелости сваког појединца. Наш највећи проблем је што ми немамо сексуалност као предмет у нашем систему образовања.

Које место у животу припада сексу?

То је лични став сваког појединца. Тамо где поставите ваш секс, он ће тамо и остати. Некоме је то на првом, а некоме на последњем месту опредељења и потреба. А медицински, у животном смислу, сексуалност је, сама срж људског постојања, па би ту и требало да буде. То не може ни на који начин да се оповргне. Јер, људи су сексуална бића од рођења па до смрти. И зато су неоправдане критике Фројда који је то уочио и теоријски објаснио.

У којој су вези секс и љубав?

Сад ћу одмах директно да вам каже: у најужој! Љубав је основни покретач свих људских активности. Сексуална страст без љубави је чист анимални, животињски однос без емоција. Нажалост, тога има данас у свету, а то је отуђење од суштине живота у коме би љубав требало да буде носилац свих односа. На срећу, има људи који су носиоци љубави, они знају да воле, а сви други би то требало да од њих науче. Није само у питању опстанак врсте већ и квалитет живота. Јер, љубав је семе среће.

Чему нас уче љубав и секс?

Они који то имају, и који све то доживљавају емотивно, целим бићем, постају бољи људи. Они су племените особе, које у свим људским односима поседују већи квалитет и лако развијају толеранцију, поштовање, расположење, хуманост...

А да ли и музика утиче на расположење?  

Веома. Имам на компјутеру око три стотине сати музике по мом избору и слушам је непрестано, у току целог дана. Слушати музику је најбољи начин да се човек опорави од свих замора.

Ко Вас највише замара?

То су ови наши политичари. Мој однос према њима увек је био критичан. Посебно у неким периодима, са вођама земље. Био сам чак и седам година на суду. Тужио ме, за увреду, Милован Бојић, тада (1997) потпредседник владе. Рекао сам да – такав стручњак не може да буде директор једне еминентне здравствене установе каква је Кардиоваскуларни центар на Дедињу. И био сам у великој опасности. Ипак, нисам осуђен.

Колико је добро бити искрен?

У општем људском, квалитетном односу, искреност је на веома високој цени. На супротној страни тог односа је лаж. То је понижавајући однос за обе стране у разговору. Али, у неким мушко-женским везама, не би требало причати о ономе што је раније било, јер то би, он или она, пре или касније, могли да злоупотребе. Најбоље је у тим везама рећи: ти си мени у центру пажње. Све претходно је заборављено... 

Да ли су мисли и живот у истој равни?

Има оних који кажу – какве су ти мисли такав ти је и живот – али не бих се сложио. Ми, психијатри, много више вреднујемо емоције од мисли. Човек је емоционално биће. Оно што нас дефинише као људе су емоције.

Коју уметност волите?

Сликарство обожавам и доживљавам га као своју другу професију. Не сликам, али сам толико ушао у ту уметност да је све то постало део мене. Посебно волим цртеже, који су једна од тема психичких посматрања. На цртежу се види личност онога ко црта.

Како реагујете у недоумици?

Лако одлучујем. Не збуњују ме ни непредвиђене ситуације. Али, у мојој професији недоумица је велики проблем. Психички нестабилни људи су често у том стању и при сусрету са божанским догађајем какав је, да ли да имају дете или да га, због неких околности, немају...

Ко, посебно, заслужује Вашу захвалност?

То је моја садашња супруга Миња. Да ли је потребно да вам објашњавам колико је тешко наћи одговарајућег партнера. Посебно у садашњим околностима кад су многи изгубили низ способности које живот сликају најлепшим бојама.