Једна прича о два живота

За „Девојке из бољих кућа” Јелене Тинске могло би се рећи да је од оних књига које се ређе пишу. Потврђује то и поднаслов на корицама књиге којим је она дефинисана као романсирана биографија једног пријатељства. Може се она и тако назвати, премда није типичан изданак поменуте књижевне врсте. Пре се ради о мозаику важних и занимљивих фрагмената из животописа главних јунакиња књиге. Она друга, са којом је ауторка пријатељица још из детињства, јесте позната сликарка Љиљана Дрезга.

Те некад лепе београдске цуре добро су познавале Београд, а и Београд њих, тако да није претерано рећи да је тај „њихов град”, у ствари, треће лице ове књиге. Како неко рече, она је и својеврсна „енциклопедија овог града”, посебно оног из последњих деценија прошог века. Многе више или мање знане личности само промичу на овим страницама – именом, речју и сликом. И кад се све то стави у исти рам, онда нам се укаже једна заиста живописна слика Београда који се мора спасавати од заборава.

Та књига, која је свакако и једно сентиментално путовање кроз сопствене животе, и оних који су их обележили, није само за вршњаке ових „девојака”. Посластица за оне из шездесетих, седамдесетих, осамдесетих година прошлог века, у чијим редовима ће многи препознати и себе саме, већ је и за млади радознали свет, онај што воли да „претура” по којечему што је некад било у граду где живе. Не би ли тако више сазнали о тим старим добрим временима – да се послужимо овом обожаваном синтагмом душица носталгичних.

И „Девојке из бољих кућа” изложене су на текућем 67. међународном београдском сајму књига, на штанду издавача Народног дела (на улазу из хале 1 у халу 4). Сутра у подне, посетиоци сајма  биће у прилици да ту сретну  јунакиње ове романсиране биографије  –  „пријатељице” Тинску и Дрезгу које ће  потписивати књигу.

Тајна наслова

Неупућеног читаоца провоцира и сам наслов ове књиге. А ауторка нам је „тајну” открила:

– Ма, реч је о томе да се некад, више у шали, говорило да у балетску школу иду девојчице из бољих кућа и дечаци који су од својих школа одустали или су их из њих искључили. И мени се то допало.

И да ствар буде јаснија: Јелена Тинска и обе њене кћери – Љубица и Милица – стекле су дипломе балетске школе „Лујо Давичо”. А оно друго у књизи је, ипак, више од игре – балетске. И од породичних прича две пријатељице.