Песник је на неки начин и убица

Изванредну причу о радикалном и контроверзном руском песнику Едуарду Лимонову (1943–2020), под насловом „Лимонов: Балада”, односно „Прича о Едуарду Лимонову”, како му гласи српски дистрибутерски назив на 30. ФАФ-у, где се управо приказује, нуди руски редитељ Кирил Серебреников који више не живи у Москви, а код нас је познат и по филмовима „Лето”, „Петровљев грип” и „Жена Чајковског”. 
То је прича о човеку који је био: анархистички песник, скитница, бескућник, батлер, активиста, политичар, који је седамдесетих година живео у егзилу у Њујорку, а потом и у Паризу, после распада Совјетског Савеза вратио се у Русију противећи се свему и свачему у тој својој самозадовољној позицији „увек сам контра” и основао је Нацоналбољшевистичку, а потом и опозициону партију Друга Русија и неко време боравио и у сибирском затвору.

Чудан је тај јунак Серебрениковог филма – мешавина стварног и оног фиктивног из једног француског романа – што сам себе описује као Џонија Ротена, анархисту и певача „Секс пистолса”. Серебреников дели овај свој енергетски и визуелно моћан филм у неколико поглавља: „Елена”, „Револуција”, „Слава” и „Време”, пратећи његов живот, успоне и падове од родног Харкова, преко Москве, Њујорка, Париза и поново Москве, нудећи сцене из друштвеног и политичког живота из тог времена, као и процват поп културе. Лик Лимонова у овом филму на енглеском језику, који је уместо у Москви због почетка сукоба снимљен у Риги, изврсно је одиграо британски глумац Бен Вишоу, док је љубав његовог живота Елену одиграла Викторија Мирошниченко…

Ваш јунак кроз ритам приче вашег филма готово од поп, преко рок и хард-рок, постаје права панк звезда, наравно у метафоричком смислу?

Био је он такав, да. Али волео бих да напоменем да то није прави лик. То је лик из романа Емануела Карера под оригиналним називом „Еди”. Дакле, ради се о створењу које је на неки начин компоновано или конструисано од стране Карера, јер је он почео да прави ову биографију руског писца по имену Едуард Лимонов. Био је заиста шокиран и фрустриран и збуњен, јер није имао појма како да објасни западњацима како је могуће имати ову комбинацију љубави и мржње, нацизма и поезије и све то у једној руци. Тако да и ја волим тај приступ и на неки начин сам следио његову идеју.

У филму се суочавамо са Лимоновљевим размишљањима о друштву, о социјализацији дисидената и он не крије да му је све то досадно?

Немам појма о дисидентима, јер себе не доживљавам као дисидента. Ја сам само радник и читалац и не борим се против неистомишљеника. Радим тамо где ме позову да радим. Лимонов није био попут Солжењицина или Бродског, он је само желео да пронађе сопствену верзију дисидената. И у Њујорку 1974. године, а то је било најмрачније време у том граду, у потпуности је осећао да није пронашао ништа. Само је изгубио своју велику љубав. А онда је дошао у Европу, у Француску, и успео је. Имао је огроман успех у јавном издаваштву, у издавању својих дела, а касније му ни то није било довољно. Постало му је и то помало досадно. Одлучио је да има више, а у то време је почела и Перестројка и он је проценио да долази време великих могућности. Био је нека врста хватача могућности. И отишао је назад у Русију због ове моћи новог, да нешто ново дође и за њега и видели смо шта је после било.

Ви себе не сматрате дисидентом, али вас тако називају ваши европски продуценти?

Не могу да сањам туђе снове. Мој сан је нешто друго. Лимонов није желео да буде дисидент, јер је то био Солжењицин и његов начин живота. Лимонов је то сматрао „дисидентском каријером” и умео је провокативно и јавно да прозове дисидентство Солжењицина и Бродског као тотално лажно. Лимоновљев начин живота је био само забава у организацији. Волео је да буде окружен најбољим женама и да буде нешто попут рок звезде. То није исто.

У филму се чини да по повратку у Москву Лимонов као да није знао шта да ради са стеченом слободом?

Он је радио оно што је радио, али касније је бивствовао у слободи. Говорио је стално о могућностима, а он је био особа која је тражила опције да увек буде у центру пажње. Он је био врста особе која ће те мрзети ако те сви воле и обрнуто – ако те сви мрзе, он ће те волети и бранити. Имам своју врсту неке визије о њему, никада га нисам срео, али то могу да схватим из његових текстова и из његовог друштвеног понашања у последњих неколико година живота. Али, опет кажем, у филму се не ради о стварној особи већ о лику из романа и његовој каријери, а то даје много више слободе чак и у одабиру епизода из његовог живота које желите да прикажете у филму.

Једна од тих епизода је изостала, она када је деведесетих Лимонов пуцао на Сарајево?

Прескочио сам то јер, пре свега, немамо времена да све покажемо. То што сам видео на постојећем снимку из тог времена када он пуца за мене је потпуно неприхватљиво. Не желим то да покажем, не бих могао да снимим филм о особи која је то урадила. Зато сам створио свог филмског јунака без овог дела његовог живота.

Филм сте почели да снимате пре руско-украјинског сукоба, да сте остали, да ли бисте се укључили у рат?

Могао бих одбити одлазак у рат и прихватити последице. Пре ових догађања сценарио о Лимонову нам је изгледао као нека смешна панк трка, нешто као прича о побуњенику који ради све те смешне ствари. Али, касније, након што је почео рат, ми смо схватили да живимо у свету Лимонова који је предвидео рат и много га поздравио, који је поздравио акцију на Криму, много причао о руском царству које би поново требало да буде на власти. Говорио је много о огорчености и о обнови Совјетског Савеза. Било је то сулудо и било је заиста тешко носити се с тим. Да ли је поштено рећи да је он у суштини и ужасан романтичар? Да, можемо тако рећи, јер су сви људи романтизма били повезани са ратом, а смрт је такође део романтизма. Наравно, познајемо Бајрона, познајемо друге велике писце и песнике и прилично сам сигуран да бити песник значи бити на неки начин и убица, јер је поезија стриктно повезана са идејом смрти. И поезија је нека врста убијања остатка језика, јер песник треба да одсече остатак језика да би изабрао само једну реч која му је најбоља. Дакле, идеја смрти, идеја убиства, то је део поезије, поетске свести или подсвести и тога има много и код Лимонова.

Имате ли идеју о томе како ће у Русији реаговати на ваш филм када и ако буде приказан?

Искрено, не знам. Ултрапатриоте, наравно, знају да је Лимонов на њиховој застави, али због страха од хапшења, кажњавања или осрамоћивања од стране њих не верујем да би га биоскобџије приказивале. Руси сада живе под токсичним облаком пропаганде, ратна лудост је све тамо затровала. Бојим се да прихватање овог мог филма не би било исто као када би се он приказивао у мирно време.