Како је референдум завадио Љуба и Сава

Вијест да су стигла „двојица нових”, тих раних деведесетих, брзо се пронијела кроз добро повезану српску заједницу у Торонту.

Љубо и Саво у позним двадесетим, високог стаса, широких  рамена и крупног одлучног корака одисали су снагом и самопоуздањем. Говорили су тихо и одмјерено гледајући саговорника право у очи.

У расправама би имали  ваљане аргументе и још чешће питања на која саговорник не би имао ваљан одговор. Остајао би без текста или би се заплео „к’о пиле у кучине”. Долазили су на забаве, добро се забављали и били запажени.

Дјевојке су их кришом одмеравале на игранкама, а њихови родитељи позивали на недељни ручак.

Од када их је учитељ смјестио у исту клупу у првом разреду основне школе, били су нераздвојни и најбољи другови. Играли су крпењачом, скијали на дрвеним скијама. Преграђивали сеоски поток и пливали у његовим „вировима”. Били су знатижељни и добри ђаци, послушни и од помоћи њиховим родитељима.

Њихов заједнички предак досели се из Херцеговине, јер је тамо убио Турчина и побјег’о у Пиву да главу спаси”, причали су им стари њихово поријекло. Прађедови су им били браћа.

Дошли су као туристи, али чврсто ријешени да остану. И остали су.

Радили су вриједно, без одмора и предаха. У њиховом календару није било празника, црвеног слова нити свеца. Није било посла кога би одбили.

Скућили су се и стекли фамилије. Постали су још заузетији и ужурбанији. Али и даље су један другом били најдражи гост и најпоузданији ослонац. Са сетом су се присећали живота у „Студењаку“, студијама у Београду, забава и дјевојака.

„Љубо не би пропустио забаву, а да не би запјевао: „Најљепше ми свићу зоре испод тебе Дурмиторе”, а ја бих се надовезивао са мојом омиљеном: „На Ловћену Његош спава најмудрија Српска глава.” причао је Саво.

Са поносом су носили надимак Црногорац. Подсјећао их је на двије драге планине из њихових омиљених пјесама и многобројне друге из завичаја.

Подсећао их је на борбу и допринос који је њихов мали завичај дао у очувању свога свеколиког народа и његовог идентитета. Подсећао их је на љубав коју су осећали према Београду и на комотност и угодност боравка у њему.

Љубав према Београду је била велика, често истицана и подједнако присутна код обојице

„Београд је био тајна, сан, понос, врело знања који је „гарантовао” да знатижељне бруцоше из највећих забити, трансформише у зреле и самопоуздане људе који ће стићи на врх свијета.

Знамо како су се та очекивања остварила, али Београд и даље остаје љубав до краја и без резерве,” често је понављао Саво.

Рат у отаџбини и несреће које су га пратиле стоички су подносили. Нијесу се упуштали у шире дискусије „из разлога високих страсти због којих је мањкала објективност”, објаснио је једном Љубо.

Углавном и овим приликама опет би се ослањали на мишљење, прогнозу и утјеху оног другог.

Једног дана, брзином шумског пожара, пронесе се глас, прво шапатом, а онда врло брзо постаде главна расправа у подруму цркве - Љубо и  Саво не говоре.

Било је то вријеме референдума за оцјепљење Црне Горе.

Свима је било јасно због чега Љубо и Саво не зборе, али да ће до тога доћи мало је ко могао и помислити. Године су пролазиле, а они заобилазили један другога, никад не дискутујући ни са ким детаље неспоразума, нити оптужујући један другога.

Много година доцније стигла им је вијест и позив за прославу четрдесетогодишњице уписа на факултет. Није било посла да није могао сачекати, обавезе која није могла да се одложи, нити важније прославе од ове.

Отишли су не знајући да ли ћ онај други поћи, а вратили су се заједно никад радоснији и задовољнији.

„Кад сам чуо, најлепше ми свићу зоре испод тебе Дурмиторе. Моментално, и у тренутку био сам четрдесет година млађи, а у тадашњем стању свијести и духа. Инстинктивно сам скочио иза мога стола, пришао Љубу и загрлио га...

Пренагли смо брате мој, као и десетине хиљада других. Није требало, маркетинг, интереси емоције… Повео сам се и преварио, а могло је боље. Могли смо много боље. Шта  ћеш, човјек учи док је жив. Много би било пријатније да се не заустављамо на Јабуци и показујемо пасош“, причао је Саво своје утиске после повратка са прославе.

Драго Ђачић, Торонто

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика