Мој основни план је да одем из Опере

ВИШЕ ОД СПОРТА
Оперски певач Оливер Њего (49) распоном свог гласа, баритона, лако може да „озвучи” не само концертне дворане већ и много више од тога – отворене стадионе. То је учинио у Кореји, у Пјонгјангу, кад је певао пред 100.000 људи, и у Београду, без музичке пратње, пред више од 20.000 фудбалских навијача!

Уз све његове певачке могућности значајна је и чињеница да је он, и по свим другим одликама, пример за углед. По свему што је учинио, и што непрестано чини, доказује да поседује хришћанске врлине веру, наду и љубав, али и највећи део оних класичних – мудрост, осећај за правду и храброст. За њега се само не може рећи да је смирен, јер је његов истраживачки дух непрестано будан.

Он то доказује својим ставом да и у службеном дружењу, какво је било ово наше, буде искрен саговорник са здравим начином размишљања о свим догађањима, па и о оним најсуптилнијим.

Шта као првак Београдске опере планирате?

Мој основни план је да одем из Опере. Доцент сам на Факултету музичких уметности у Бијељини и предавач на Војној академији у Београду. Војници уче реторику, па им обликујем глас. И тај рад у просвети је моје будуће опредељење. Имам још много планова у овом смеру. Јер, крај сваког уметника је у педагогији.

Зашто за Вас нема места на Академији?

На то питање могу да одговорим питањем: Зашто ту не би могле да буду и Драгана дел Монако, Јадранка Јовановић... Па, Срби не праштају популарност. На београдској катедри, као на свим факултетима, никад више професора, а никад мање науке... Али, видећемо како ће се то развијати. Мени нико не може да забрани да се професуром бавим и у приватним оквирима.  

У чему је још драж тог учитељског посла?

Волим што сам, као предавач, окружен младим људима. И ако је тачна прича о размени енергије онда они из мене црпе искуство и знање, а ја из њих младалачку жељу и лепоту.

А шта сте, у том смислу, понели из куће?

Јединац сам покојног оца Ђокана, војног пилота, Херцеговца, и мајке Даринке, која је стоматолог и фармацеут по образовању, по оцу Гркиња, односно грчка Цинцарка, а по мајци Српкиња. Овај генетски микс се у мени оплодио као став да имам добре животне резоне, али и, што је посебно значајно, правилан однос према другима.

Колико Вас је васпитавала и улица?

Много тога сам научио и на улици. Био сам имућнији од остале деце из тог краја поред старог нишког гробља. Али, био сам и веома несебичан, па сам све лопте, бицикле и остале „играчке” несебично арчио са друговима. Тај крај је био врло проблематичан и ту сам, у уличним тучама, уз сломљен нос, стекао храброст, а у тим односима сам упознао животну „светлост” и „мрак”, као и способност да одвојим битно од небитног у свим дружењима.

У ком смеру сте тада пошли?

Многи моји нишки другови су завршили у затвору, неки су отишли у иностранство због „бољег” посла, а ја сам се, са родитељима, који су видели да, већ на прагу пубертета, почињем да бивам лабава личност, преселио у Скопље. Тада сам са улице утеран у учионицу где сам, уз учење ишао на часове клавира, француског... И мој живот је почео да добија другу димензију. Упознао сам неке друге суштинске вредности.

А шта је било са певањем?

Прво сам то учинио у хору „Мирче Ацев”. То је академски хор. Ту сам упознао дивне људе и схватио да бити добар није срамота, већ далеко већи изазов него бити разбојник. То је била прва промена моје личности. Развио сам се у здравог човека. Али, тражио сам себе у професији. Био сам питомац Војне академије, па студент шумарства и грађевине, да бих тек у 25. години уписао Музичку академију. Али, нисам протраћио то време. Обишао сам тада пола света; што са хором, што приватно...

И шта се тада догодило?

Музика је била кључна у обликовању мог живота. Уз помоћ духовне музике на најлепши начин сам преиспитао себе. Могао сам да видим да ли сам се и где огрешио, ко сам, шта сам, куда идем... Та духовна музика је мени огледало у преиспитивању моје душе, мог бића. У том смеру ме водила и класична музика у опери, прво у хору, па у скопској и врло брзо београдској Академији, у коју ме увела Радмила Бакочевић. Тај долазак у Београд била је моја нова селидба, али и ту сам стекао нове, велике пријатеље. Имао сам срећу и инстинкт да увек, на свим животним раскршћима, у тражењу новог пута, изаберем прави смер кретања. 

А где је ту црква?

Мој одлазак у цркву није био из религиозних разлога. Не верујем ја у живот после живота. Покушавам то да схватим, али немам довољно снаге да то разумем. У том смислу ја сам овоземаљски религиозан и овоземаљски посвећен вери. Живим по ономе што религија пропагира кроз своје заповести и традицију. Поштујем пријатеље, одазивам се сваком позиву да певам у свим просторима. Чиним све што једна здрава душа може. Нисам оптерећен материјалним вредностима. Јесам изразити православац, али имам пријатеље и муслимане и католике... Од њих учим шта је национализам и шта је вера. Мислим да су они национално хомогенији од нас.

Да ли се данас чујете са Радмилом Бакочевић?

Ја сам сад њен „син”. Ми смо сад комшије. Захваљујући Радмили и свим осталим комшијама из зграде која се налази на углу Ивана Милутиновића и Крунске улице, добио сам право за надградњу. И ту сам, својим рукама, рукама кума глумца Предрага Милетића, и рукама осталих пријатеља, направио своје породично гнездо. Радмила је ту на првом, а ја на шестом спрату.

Како сте доживели фудбалску публику?

Тај излазак на терен уочи утакмице Србија – Литванија (3:0) и певање химне, без музичке пратње, за мене је био рутински посао. То за оперског певача није тежак задатак. Тражио сам тада само да се стави звучник испред фудбалера, да би они певали истовремено кад и ја, а не са закашњењем од пола секунде због еха звука са трибина. Тако сам „утиснуо” у њих свако слово химне. И резултат те утакмице је и моје дело. Иначе нисам фудбалски човек. Не волим колективне спортове. Обожавам само појединачна надметања: атлетику, пливање, тенис...

А шта је са бициклизмом?

У томе сам већ „првак света”. Три пута сам бициклом ишао на Свету гору, до свих двадесетак манастира, па и до нашег Хиландара. Први пут сам ишао сам. Било је то 1999, а две наредне године ме на том путу пратио кум Предраг Милетић. На овај пут, од осам дана, нисам носио ни храну ни паре. Имао сам само сто марака које сам ушио у јакну, за не дај боже. Успут сам спавао у природи, а јео само оно што нађем: кромпир, кукуруз, воће... Зато сам на тај пут кретао увек крајем августа, а враћао се превозом, крајем септембра. На Светој гори сам био „божији изасланик”, учио сам монахе певању, а они мене вери... 

Да ли сте желели да будете монах?

Јесам. Био је рат, па она психоза после рата, а имао сам и неке љубавне ломове и животна бесмисла, странпутице... И, нормално је да ми је свашта падало на памет.  

Шта је смисао живота?

Очување животног смисла је врло важно. Не волим да ми било шта ремети моју животну шему која је, пре свега, од 2002. године, кад сам се оженио, окренута породици, супрузи Јасни (30) и кћеркицама: Дарији (6) и Тари (3), па и свему ономе што волим и ван куће. То су пријатељи, посао који изаберем, а не онај који „бира” мене... Зато и одлазим из позоришта...

Кад сте заволели Јасну?

Она је, као студент примењене уметности, била разводница у позоришту. Уласком у мој смисао живота дала ми је подршку праве љубави, иако је млађа од мене двадесетак година. А сад је завршила факултет и постала озбиљна мајка две лепе девојчице, које ће, сигурно, добити још неку сестру или брата. Моја Јасна нема цену.

Која лепа жена нема цену?

Само она која уме да воли на прави начин. Она која уз бистар ум, уз унутрашњу и спољну лепоту, носи у себи благост и умиљатост у ставу, покрету, речима, осмеху...

Пред којом женом се застаје?

Пред оном коју, у потпуности, не могу да дефинишем...

Да ли се жена изражава и преко сексуалности?

Сексуалност произлази из њене мисли. Нисам сексолог, али мислим да само умна жена уме да буде врло сензуална. Ако има образовану мисао мора да има и образован смисао за секс. У супротном ће вулгарно прилазити том односу.

Чију мисао следите?

Ону Шекспирову: „Могу све што може човек, а ко може више није човек”.