Јубилеји у српском језику и књижевности

Предавањем „Јубилеји у српском језику и књижевностиˮ на Филолошком факултету ”Блаже Конески” у Скопљу обележен је “Март, месец српског језика”. У питању су двестогодишњица рођења Ђуре Даничића, педесетогодишњица смрти Иве Андрића и 115 година од оснивања Друштва за српски језик и књижевност. Говорила је Jелена Макевић, лектор српског језика на поменутом факултету.

Најпре је објаснила значај Друштва за српски језик и књижевност.

“Идеја да се оснује јавила се у кругу лингвиста и књижевника Александра Белића, Павла Поповића и Јована Скерлића 1910. Од тада до данас, оно пружа подршку професорима српског језика и књижевности у држави и ван ње, брине се о статусу наставника и језика у школству, више од пола века организује “Републички зимски семинар” и већ 30 година организује такмичења из српског језика за ученике основних и средњих школа”, рекла је Јелена за наш лист.

Додала је да је пре три године управо ово друштво покренуло манифестацију под називом “Март, месец српског језика”, током које се у Србији организују бројни догађаји у вези са нашим матерњим језиком.

Велики људи умиру двапут

Потом се поетички осврнула на сећање на нашег нобеловца Иву Андрића.

“Када се једна Сарајлијка случајно нашла у Травнику у посети родбини и породила, 10. октобра 1892, није ни слутила колико ће та случајност утицати на потоња предања и интересовања о овом малом граду. Тог дана родио се нобеловац, а низ случајности у његовом детињству наставио се и када је, због немаштине, његова мајка, удовица, морала да га пошаље из Сарајева у Вишеград код рођака, не би ли завршио школу. Свакодневно је са школског прозора посматрао прелепу Дрину и мост на њој”, наводи Јелена.

Како каже, иако су и Травник и Вишеград у Андрићев живот ушли случајно, намерно су се одржали у његовом стваралаштву. Најпознатији романи у његовом опусу управо се њих тичу: „На Дрини ћупријаˮ, која испреда митску сагу о Вишеграду и прелепом мосту, а други је „Травничка хроникаˮ, за који је Андрић грађу тражио по немачким и француским архивама.

Иво Андрић је стасавао у јеку покрета Младе Босне и Првог светског рата, када је једно време провео у тамници. Током тамновања, писао је поезију, али на тај део свог стваралаштва није касније био много поносан, па је често изричито бранио да се његова поетска дела издају и преводе.

Макевићева објашњава да Андрићу политика није била страна још из периода Првог светског рата, те је двадесетих ступио у дипломатију.

“Године 1920. ступио је први пут у посланство при Ватикану, а касније је свој пут наставио у Букурешту, Трсту и Грацу. У Грацу му је претио отказ будући да није завршио факултет, па уписује Филозофски факултет у Грацу и 1924. чак брани докторску дисертацију с темом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавинеˮ.”

Додаје да је његов однос према турском периоду у Босни, који је био веома важан у познијим романима, јасан већ у овом тренутку.

“Његова дипломатска каријера овде је само напредовала, да би свој врхунац достигла 1939, када је добио место опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. У јеку Другог светског рата нудио је надлежнима у Београду своју оставку, коју су они одбили, па је стога 25. марта те године у Бечу, као представник Југославије, присуствовао потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла 1941, вратио се у Београд и пензионисао”, објашњава Јелена.

Истиче да је Андрић живео скромно, не желећи да прима пензију. Српска књижевна задруга тражила је његова дела, али је одбио да му се дела штампају док се рат не заврши. За то време је био продуктиван у изнајмљеном стану и 1944. настала су његова највећа дела: „На Дрини ћупријаˮ, „Травничка хроникаˮ и „Госпођицаˮ, сва три обједињујући три босанска града Андрићевог детињства – Вишеград, Травник и Сарајево. 

“Године 1954. објавио је „Проклету авлијуˮ, која не добија НИН-ову награду, која се тад први пут додељивала јер је ово његово дело тада проглашено приповетком. Данас за све нас који проучавамо Андрића, она представља његову идеју о стваралаштву у малом и указује на отелотворење свих ставова које је Андрић имао о причи и причању”, напомиње наша саговорница.

После рата, у касним својим годинама, Андрић се оженио Милицом Бабић.

“Три године након тога, заједно ће отпутовати за Стокхолм на уручење Нобелове награде. Такво реномирано признање говори само за себе о стваралачком генију какав је био. Уз медаљу је добио и 250.000 шведских круна, које је дао унепређењу библиотека”, наводи Јелена.

Истиче да су речи на представљању добитника довољне да прикажу како је Андрића видео свет: „Андрић је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словенаˮ.

Осим што је био изванредан писац, каже, Андрића је красила и одмереност и скромност.

“За своју беседу приликом уручења изабрао је да говори о стваралаштву као таквом, сматрајући да „изгледа помало као неправда да се од оног ко је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто о себи и о свом делуˮ. Његова беседа данас представља један од његових најзначајнијих есеја”, говори Макевићева. 

Додаје да и Андрићева задужбина, која је по инструкцијама из његовог тестамента започела је са радом годину дана након његове смрти представља све оно што је он урадио за српску књижевност.

“Обележавамо пола века откако нас је напустио физички, али његов дух наставиће да живи кроз његова дела. У роману „На Дрини ћупријаˮ једном је записао следеће: „Ми сви умиремо само једном, а велики људи по два пута: једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбинаˮ. Зато и сакупљајући се да говоримо о њему, не дозвољавамо да нас напусти други пут”, поручује наша саговорница.

Неизбрисив траг у историји српске научне мисли

На крају, говорила је и о филологу Ђури Даничићу. Пре свега, Макевићева истиче да је његов научни, лингвистички рад тесно повезан са реформом Вука Караџића.

“Једанаест година пре његовог рођења, Караџић је започео свој рад, који је 1818. доживео процват са појавом “Српског рјечника”, у ком је први пут спровео реформу књижевног језика, ћирилице и правописа. Вукова реформа била је праћена и пристанцима и оспоравањима, али је успевао да истраје имајући велику подршку Јернеја Копитара. Смена важних личности у Вуковом животу десила се 1844. и 1845, када је Копитар преминуо, односно Даничић дошао у Беч на школовање”, наводи наша саговорница.

Да је Даничић био присталица Вукове реформе, показало се 1847, када је у 22. години објавио капитално лингвистичко дело „Рат за српски језик и правопис“.

“Вукови противници замерали су реформи много тога. На пример непостојање адекватне апстрактне, научне, религиозне лексике у народном говору, који је узет за књижевни, а дела која су 1847. објављена сведочила су да се Вуковим језиком може исказати све оно што су противници замерали. Тако је Даничићево дело било својеврсан пример како се на Вуковом језику може стварати дело научне тематике”, наводи Јелена.

Подсећа да је Даничић већ са 24 године постао члан Друштва српске словесности, а са 32 секретар. С 25 година, објавио је „Малу српску граматику”, која је у то време била једини граматичко-дескриптивни приручник српског језика и представља његову кодификацију. Његово познато дело је и „Речник из књижевних старина српских“, први историјски речник једног словенског језика, а кључна је и његова улога у писању, припремању и штампању “Српскога рјечника” из 1852.

“У историји наше културе и језика, Даничић је оставио велики траг и тиме што је Вуку помогао да се надогради прво издање Рјечника. У предговору тог издања, чини се, Вук није довољно објаснио колика је била улога Даничића, који је изузетно помогао да се акцентују речи”, напомиње Јелена.

Напомиње и да се не сме заборавити да је 1866. Даничић отишао у Загреб, одакле је деловао у оквиру Југословенске академије знаности и умјетности и започео рад на “Речнику хрватскога или српскога језика”. У Загребу је и умро 1882. године.

“Чини се да је његово дело и залагање остало недовољно запажено и непознато ван српске науке. Даничић је задужио српску лингвистику великим бројем радова из историје језика, синтаксе, лексикографије, његови акценти из другог издања “Рјечника” и даље су темељи акценатске норме српског језика. Зато, када говоримо надаље о Даничићу, нека то не буде само кроз призму Вуковог сарадника, већ га се сетимо као великог и утицајног лингвисте и преводиоца, који је оставио неизбрисив траг у историји српске научне мисли”, закључила је Јелена Макевић.