Знаш ли ти да је он шеф Удбе за Европу
Радио сам у сигурној кући за бескућнике до 17 сати, а од ње идем бициклом ка кафани „Рупа” коју држи мој бивши компањон Пера. Име јој је дао књиговођа Холанђанин јер га подсећа на Самбу, каже да то лепо звучи.
Пери сам нашао ову локацију у јужном Ротердаму у једној дугачкој улици пуној радњица и барова. Нашао сам му и најбоље мајсторе у јужној Холандији (школског дуга Мишу и Чанка). Направили су изванредан ентеријер и кухињу од нерђајућег метала. Посебно је роштиљ био право ремек дело, са шамотним плочама на угаљ довољне површине да може одједном да испече 15 порција мешаног меса.
Нисмо морали да плаћамо рекламу, гости су улетали као мушице. Наш посао био је да те мушице што брже угостимо јер се журе да наставе куповину у овој улици.

У почетку смо били пуни, док није почео да нас опседа балкански олош. Мислим на криминалце, дилере и илегалце. Не мислим на гастарбајтере јер они и не улазе у ресторане јер имају жене које су „боље” куварице од Пере.
Четворица младих људи, скупо обучених почели су да долазе сваки дан. Паркирали су свој „бе-ем-ве“ тик испред врата. Били су јако бучни у кафани, тако да смо, мало по мало, изгубили све друге госте.
Међутим, Пера им се посебно радовао јер са њима је волео да „ћакула“ српски. Скренуо сам им пажу да не паркирају ауто испред врата и да смање интонацију јер Холанђани не могу да једу ако је у кафани бука. Они једу у тишини, уз шапат.
Уместо да ме послушају постали су још бахатији и почели гласно да ме вређају. Однео сам им четири чаја, они су сакрили кашичице у џеп и урлали: „Коњу један, кад нам дајеш г.... дај нам и кашичицу.“
То нисам могао да сварим. Отишао сам код Пере и рекао му да је за нас боље да их избацимо из кафане. Ако он као газда то каже, ја ћу га подржати. Ако они не послушају, полиција долази за пет минута и забраниће им приступ у радијусу од три километра од радње. Пера ме изненадио и показао ми лице које сам први пут видео код њега.

Рекао је да сам се избезобразио и да ми није доста 20 евра по сату.
Уосталом знаш ли ти да је онај са дугом косом шеф Удбе за целу Европу.
Одговорио сам му да га виђам преко пута у турском бару како се дружи са наркоманима, које ја знам са посла у прихватилишту. Пера ми је окренуо леђа и отишао да чита бон који сам му послао, изразито љутит.
Сутрадан смо имали само једног госта, кога ћу назвати Фатаљистом. Витак момак са кратком црном косом, лице му је било потпуно бело као да је у животу пио само млеко. У руци је држао штап, који је на врху имао клешта са којим је хватао лишће и папириће по улицама. Знао сам да је бескућник из неког другог прихватилишта и да ово ради у склопу радне терапије да би му држава касније нашла посао. Наравно, кад отплати све дугове.
Правио сам се Тоша и придошлицу третирао као да је Краљевић. Хтео је да наручи ћевапчиће у лепињи. На то сам реаговао намигујући му уз речи: „Зар није бољи телећи турнедо?“ Ми имамо прави роштиљ и турнедо у комаду око 1500 грама. На то ће он бојажљивим очима: „Не могу да поједем“.

Узео сам са бара кесу са комплетним пластичним чинијама и пружио му поново намигујући: „Овде спакуј шта ти остане и носи кући“. Тако је и било. Фатаљист је више гутао него што је жвакао месо. Кад је почео да се пакује отишао сам у кухињу да Пери поставим неко „стручно“ питање о храни. Он је обожавао таква питања и одговарао и објашњавао сатима.
Чули смо тресак улазних врата. Пера се за секунд укочио и истрчао напоље за бегунцем. Но, дебељуца није имао шансе да сустигне танког бескућника. Вратио се сав задихан: „Видо` сам га он је у истој овој екипи што долази сваки дан. Вероватно је морао нешто хитно да обави. Сутра ће ти његов шеф све платити.
Дошло је и то сутра. Перу сам звао зором (на време) рекавши да се селим у Амстердам послом јер су тако одредили у општини. Ионако код Пере радим на црно, боље рећи није хтео да ме пријави. Тако да је то била прилика да се растанемо за дужи период.
Прошла је једна дугачка година. Ушао сам у метро у Ден Хагу и прошао поред аутомата са чоколадицама, соковима и чипсом. Младић који је пунио аутомат погледао ме показујући колица пуна ових ђаконија. Рече ми на српски: „Добар дан господине“. Отпоздравио сам му и брзо се удаљио, али ме он сустигао са пуним шакама чоколадица.
- Ево господине, понесите ово деци.
Тек тад сам видео да је то онај Фатаљиста. Одбрусио сам му да то никада више не ради. Аутомат ради на картицу, све је то дигитализовано. Газда у Америци зна кад му и најмања чоколадица у Европи нестане. Изгубићеш због једне тако добар посао. Погледао сам га у очи и видео две бистре сузе.
Метро је долетео, подигао сам руку у знак поздрава и нестао у катакомбама испод Хага. Знао сам да се спасио (и пред Богом и пред људима - због катарзе и покајничких суза)
(Свака сличност са људима и догађајима је случајна.)
Торнадо, Холандија

Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
Подели ову вест






Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.