Магнет поезије који привлачи

Редитељ Александар Поповски и ја месецима пре прве читаће пробе „Сирана” интензивно смо радили на мом новом јунаку: Сирану де Бержераку. Кренули смо од адаптације текста, уносили своје идеје, настојали да разрешимо дилеме које смо имали. Како и зашто Сирано носи комплексну идеју, поруку, потребу за љубављу, уз питање заљубљујемо ли се у нечији изглед или лепоту духа. Наша представа је својеврсна борба за поезију, реч, за стихове. У том смислу Сирано у нашој верзији је онај јунак који се користи поезијом, Роксана исто тако, зато се препознају и заљубљују. И остали ликови их у тој линији прате, и њих тај магнет поезије привлачи.

Један од водећих хрватских глумаца Озрен Грабарић овако је за „Политику” говорио о свом новом, насловном јунаку у представи „Сирано” по делу Едмонда Ростана у режији Александра Поповског. Комад, који је недавно премијерно изведен на сцени загребачког позоришта „Гавела”, превео је Иван Кушан, драматург је Дубравко Михановић, сценограф Вања Магић, костимографкиње су Марита Ћопо и Миа Поповска, аутор музике Марјан Нећак...

Нисмо ни сумњали кад смо пре извесног периода чули за идеју да искусни Александар Поповски намерава да режира ово Ростаново ремек-дело из 1897. године о љубави, поштењу, идеалима, да је лик комплексног Сирана, једног од последњих романтичних јунака, песника, меланхолика, бескрајно духовитог, болно осетљивог драмског јунака, наменио управо Озрену Грабарићу, кога београдска публика и те како добро познаје.

Обележен великим носом, Сирано сумња да никада неће освојити Роксанино срце. Ипак, жртвује се за њену срећу, нудећи осећања кроз друго име...

– Сирано јесте груб човек који говори истину свету и ствара многе непријатеље око себе, али је и неустрашиви ратник. Лик који је једино преплашен пред Роксаном, несигуран да стане пред њено лице. Ту пратимо разне слојеве, димензије његовог карактера, ратника-човека који жели своју перјаницу, како сам каже, да понесе чисту са собом. Његова унутрашња потреба јесте да буде чист пред светом, али је и преплашен. Носи комплекс свог изгледа, нарушене лепоте. У том смислу, врло прецизно пратимо Ростанову партитуру, кључне сегменте наравно смо оставили. Имали смо, међутим неке ауторске упливе, како редитељ Александар Поповски и иначе ради. Ово је, свакако, један од лепших процеса које сам током каријере радио – тврди Грабарић.

Београдска публика имала је најпре прилику пре неколико година да види Грабарића у представи „Хинкеман” у режији Игора Вука Торбице, у продукцији Загребачког казалишта младих на сцени Народног позоришта у Београду. Али и његов ауторски пројекат „Дневник једног лудака”, рађен по Гогољу, кад је однео убедљиву победу на земунском Фестивалу монодраме и пантомиме. У Београдском драмском позоришту, које сматра својом другом кућом, освојио је поклонике театра с бројним представама: „Ружни, прљави, зли” Слободана Обрадовића, по мотивима истоименог филма Етора Сколе, у режији Ленке Удовички, „Човек слон” према тексту Димитрија Коканова у режији Кокана Младеновића, „(Пра)Фауста”, према Гетеовом првобитном тексту чувене драме, у режији Бориса Лијешевића, „Демократија” према мотивима драме Јосифа Бродског, у режији Вељка Мићуновића...

Озрен Грабарић је доцент на Академији драмске уметности у Загребу на Катедри за сценски говор. Рођен је у Загребу, али је добар део детињства провео у Барселони. Стални члан „Гавеле” постао је 2006. године и има статус првака. На питање ко је данас Сирано, романтични идеалиста или... Грабарић каже:

– Тешко ми је да се определим, зато што можда таквих људи, попут Сирана, више нема или нам недостају. Видимо и осећамо да се у свету у којем живимо многи људи не сналазе. Прилагођавају се тренутку, пристају на разне компромисе, који су једини начин да човек остане у овом друштву, заједници, а да не живе на маргинама. Корисно је да га имамо у том фиктивном смислу, да константно подсећамо да је утопија ту да нам покаже пут, односно да у тој тежњи будемо бољи, дамо све од себе. Потребни су нам ти светионици да видимо где правимо грешке. Не морамо нужно да досегнемо до идеала, јер је то можда и немогуће, али показати тај смер, путоказ, и те како је важно. Зато су овакве приче битне, посебно у нашем турбулентном времену у које је свет ушао, наш регион такође. Очигледно су то циклични догађаји у које смо саплетени – констатује Грабарић.