Тек кад прихватимо тежину коју носимо, можемо да почнемо да ходамо

59. КАРЛОВЕ ВАРИ

Карлове Вари – Сећам се као данас те 2010. године и изванредног међународног и домаћег успеха дебитантског филма „Тилва Рош”, редитеља, сценаристе и продуцента Николе Лежаића, после чега је уследила изненађујућа петнаестогодишња „тишина” коју је овај аутор, ван наших очију, испуњавао свим оним што сад јасно можемо да видимо у другом његовом дугометражном филму „Како је овде тако зелено?”. А он је управо имао светску премијеру у паралелном такмичарском програму „Проксима” („Proxima”) на 59. фестивалу у Карловим Варима.

Главни јунак је тридесетчетворогодишњи филмски редитељ Лежаић (у тумачењу изврсног Филипа Ђурића), што већ подуже снима само рекламе, а прича овог топлог и нежног филма врти се управо око јунакових малих, а важних животних компликација, решавања оних „обичних” егзистенцијалних проблема, иза чега стоје и две кључне крупне ствари. Редитељ чека своје прво дете, а пред њим је и задатак да са оцем (Изудин Бајровић) и члановима шире породице (Стојан Матавуљ, Сњежана Синовчић Шишков, Леон Лучев, Рада Мркшић...) премести посмртне остатке баке у породичну гробницу у Далмацији, месту њеног порекла...

Одмах после Карлових Вари филм „Како је овде тако зелено?” имаће такмичарски наступ и на 72. фестивалу у Пули у програму Мањинске копродукције (Србија–Хрватска–Бугарска). У разговору за „Политику” Никола Лежаић говори о привлачности реализма који његовим филмом влада, о коренима и пореклу, о прошлости с којом се разговара, будућности и о излечењу од епских стваралачких маштарија...

Да ли је ово прича о повратку коренима пред рађање новог живота и суочавање са очинством?

У неку руку, јесте. Мада, није живот пратио филмску тему, већ је филм испливао из живота који се већ догодио. Тај пут са оцем, непосредно пре него што сам и сам постао отац, био је нека врста непланиране припреме. Тада то нисам знао, наравно. А што се тиче корена, мислим да их никад заиста не напустимо. Само их некад потиснемо док нас нешто, или неко, не подсети колико су важни. Филм се не бави очинством на уобичајен начин. Не постоје велике речи ни наглашене сцене. Више је реч о томе како мушкарци у мом окружењу, укључујући и мене, ретко изговарају своја осећања, али их уносе у сваки гест. Та тишина између реченица, начин на који се везују пертле, ко седи на сувозачевом месту, све то говори о очинству много више од било каквог монолога.

Овим филмом дајете и омаж породици и прецима, суочавате се с прошлошћу да бисте боље разумели будућност?

Моја бака је била избеглица, сахрањена далеко од свог дома и осећај недовршености те приче вукао се годинама. Тек када смо њене земне остатке одвезли назад у село и посетили ту зараслу кућу у Далмацији, добио сам осећај као да смо тим гестом закрпили нешто. Некако ми се чини да прошлост није иза нас, него око нас – у начину на који изговарамо реченице, у навикама које не разумемо одакле долазе, у мислима које нам се јављају кад доносимо одлуке. Иако нисам имао неки унапред смишљен план да се суочим са прошлошћу, чим сам почео да пишем овај филм, она се материјализовала.

Без носталгије?

Нисам хтео да носталгишем. Више ме је занимала могућност да се из те прошлости извуче нешто живо, нешто што још може да нас обликује. На неки начин сам схватио да се са прошлошћу не бори, него се са њом разговара. И да она, колико год да је болна или непотпуна, може бити извор снаге ако се с њом суочимо искрено. Тек кад прихватимо тежину коју носимо, можемо да почнемо да ходамо.

Породица у филму носи ваше презиме, а главни јунак се и зове Никола Лежаић. У којој је мери ова прича стварно аутобиографска?

У потпуности и нимало. Смешно, али тако је. Све што се дешава у филму се десило или је могло да се деси. То јесам ја, то су моји односи, дилеме, туга и хумор, али то на крају није живот него филм, са глумцима, са екипом од 50 људи иза камере и причом артикулисаном кроз драмску форму. Неке сцене су се дословно догодиле, неке нису, али све је истинито у оном емоционалном смислу. Нисам водио дневник, него сам после свега, у изолацији због короне, када сам изгубио оца, почео да записујем све чега сам се сећао. То није био сценарио, већ терапија. А онда је тај текст постао костур филма.

Овај филм краси топла и фина једноставност нарације, чистота израза, а комплетном естетиком доминира реалност. Је ли ово нека врста „синема веритеа”?

Нисам полазио из естетског концепта, али верујем да је живот довољно богат да му не треба пуно украшавања. Можда би ово било ближе нечему што бисмо могли да назовемо „емоционални верите”. Камера јесте дискретна, радња редукована, али не зато што имитирам документарни стил, већ зато што сам хтео да останем фокусиран на односе међу ликовима – поглед који траје секунду дуже, реченица која звучи као да није написана, неки природан и неочекиван ритам разговора. Желим да верујем да је филм направљен од тих малих фрагмената реалности, од несавршености, од празног хода, од свега што чини један обичан, а тиме и дубоко људски живот.

„Ја сам хтео да будем Дејвид Лин, а живот ме тера да будем Жилник”, каже ваш јунак који предуго чека новац за снимање дугометражног филма и преживљава снимајући рекламе. Колико је то и ваша стварна судбина?

Ха, тај цитат је једнако шала и дијагноза. Свако од нас почиње са неким великим сновима, а онда дође живот, јави се финансијска реалност, рокови и схватиш да ти је тај недосањани „Мост на реци Квај” појео добар део деценије. Рекламе су ми омогућиле да преживим и останем у форми, али истина је да ме је чекање, та пауза од 15 година научила стрпљењу и некој врсти скромности. Тако сам себи омогућио да ми филм буде вид хобија, да снимам искључиво оно што желим, како желим и када се створе услови за то. Оно што је срећа је што ме поред тих епских маштарија једнако привлаче и „мале” приче укорењене у реалности. Отуд Жилник, он је на неки начин „једнорог” југословенске кинематографије, човек који је увек радио исенључиво по својим правилима, искључиво ствари које су га интересовале, заувек пливајући узводно.

Зна ли се шта ћете снимати следеће, имате ли веру да ћете достићи успехе вашег првенца – филма „Тилва Рош”?

Имам неколико идеја које су се јавиле док сам радио на овом филму, које сада чекају свој ред. Али више не размишљам у терминима „успеха”. „Тилва Рош” се десио у право време, али је био и резултат једне младалачке нужности. Сада су ту неке друге приче. Ако их снимим искрено и како ваља, биће ми довољно. А ако још неко то препозна, то је бонус.