Газда Језду уништили дугови и маћеха (2)

Бела је напустио ресторан и отишао у други град да ради код Немца а Хано се вратио. Ушао је у ресторан као у своју кућу. Газда Језда ме звао телефоном и рекао да је Хано од данас шеф сале.

Чика Стева је натегао свој „траминер“ и кисело рекао: „Сигурно ће се Језда поново да се жени а Хано му треба да одведе снашу ако постане превише безобразна“.

Ресторан више није радио добро као у Белино време. Гости су све чешће протестовали долазећи до бара питајући ме шта је са њиховим пићем које су наручили или где је купус салата уз мешано месо?

Келнери су једноставно заборавили да пренесу наруџбу до мене и до кухиње. Хано, није познавао посао док је Стева све чешће натезао флашу „траминера“.

Следећег викенда газда Језда долази у свечаном црном оделу да ради заједно са нама.

Упитао сам га: „Газда, да ли се жените данас“?

„Ма не, долази ми отац из Шкотске. Први пут ћу да га видим. Био је официр Краљеве војске а из немачког заробљеништва отишао је у Британију. Ја га нисам ни запамтио.“

Елегантно обучен стари господин и његова млада жена, витка плавиша која је чак доста млађа и од газда Језде, дошли су тачно у шест поподне на вечеру.

Сазнали смо да Јездин отац има више луксузних бутика у Шкотској. Тамо је радио као познати дизајнер и кројач гардеробе.

Језди је на поклон донео два комплетна одела од енглеског штофа. Нама, осталима је донео скупо шкотско коцкасто платно. Могли смо да га обмотамо око струка и да га носимо као оне чувене шкотске сукње. Мој поклон сам угурао у ладицу иза бара, тамо где држимо резервне чокање за шљивовицу.

Јездин отац и маћеха седам вечери су долазили у ресторан на вечеру. Прво попију аперитив за баром и окренути ка сали гледају све тако поносно као да је њихов ресторан. Још се сећам да је он пио манастирску препеченицу а његова леди црни порто.

Цело време док су они били ту газда Језда је конобарисао хвалећи се сваком госту каквог оца има. Но, то његово конобарисање није уопште личило на њега. Заборављао је оловке и блокчиће са индигом на свим столовима. Онда се враћао од бара назад да их тражи не би ли откуцао наруџбу на каси. Убрзо сам схватио разлог његове потпуне збуњености.

Следећег дана је Стева дошао потпуно трезан на посао. У највећој гужви ме питао где су ови силни чокањчићи. Отворио сам фиоку и извадио двадесетак. Језда их је куповао по хиљаду сваког месеца јер их гости краду и носе кући.

Из фиоке сам такође извадио шкотску сукњу и отрчао уз степенице у ону собу у поткровљу да је депонујем. Кад у соби газда Језда и његова маћеха рву се голи на поду. Рашчупани као да су били код италијанског фризера. У заносу ме нису ни приметили. Затворио сам врата и вратио се у салу.

Од тог дана више нисам видео Јездиног оца. Маћеха је остала код нас и постала свима шефица па и газда Језди. Како је само он цвркутао са њом користећи десетак енглеских речи које је једино знао.

Све смо више пропадали јер нисмо имали организациони Белин мозак. Личили смо на раштиман оркестар без диригента. Језда је јездио из једног у други свој ресторан и тамо глуматао кувара, келнера, чистача, бармена, где је шта требало. Звао ме и по двадесетак пута телефоном са питањем: Која сума пише на каси? Притискали га дугови али је својој „маћехи“ упркос свему купио је нови „мерцедес“, двосед са покретним кровом. Газда Језда је каснио и са исплатом наших плата. Зато сам окренуо Белин телефон и он ми је поручио да одмах дођем код њега у Бремен. Има посао и стан за мене. Нисам се двоумио ни часа.

Прошло је десетак година као кад лупите дланом о длан. Из Холандије сам отишао у Берлин да видим неке старе пријатеље и да истовремено посетим велики угоститељски сајам у овом граду. После дугог обиласка и пешачења по сајму сео сам у први кафић да се освежим једним немачким пивом.

Одмах до мене за баром је седео старији господин у излизаној јакни, старим раштемованим ципелама али сам на његовом челу видео онај газда Јездин чуперак. Потпуно сед, као да је годинама радио као судија а не као угоститељ. Окренуо се ка мени (тада сам видео и оно друго његово око са великом плавом модрицом). Рекао ми је на немачком добар дан.

Отпоздравио сам му и упитао: „Газда Јездо, је л сте то ви? Препознао ме и загрливши ме рече: „Где си бре студент, тражио сам те по целој Немачкој? Видело се да је моје име заборавио. Рекао сам му да живим и радим у Холандији. Упитао сам га зашто му је око плаво.

„Знаш да је мој син одрастао код мајке у Југи. Ево га сада студира у Хамбургу. Редовно му шаљем паре за студије, радим на бауштелу, но он паре троши на свог цимера. Каже да има релацију са њим и да живе као једна душа. Рекао сам му да му више нећу слати новац и добио сам ово плаво око.“

Променио сам тему питањем, шта је са ресторанима.

„Месар, пиљар и пивара су ме заједно тужили за дугове. Суд ми је дао један сат времена, да изнесем шта хоћу и да се селим.“

- А Хано, Стева?

Газда Језда је био крајње искрен: „За Стеву не знам ништа док је Ханоа одвела маћеха. Отишли су мерцедесом у Шпанију.

После тога обојица смо дуго ћутали пре него што смо се растали.

 (Сличности са догађајима и личностима су случајни).

 Торнадо, Холандија

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика