Ко је протерао осмех из наших крајева

Осмех је оружје које својом тајанственом снагом отвара многа врата, лечи најтеже ране и продаје оно што не желите да купите.

Пре него што сам схватио значај осмеха у свакодневном животу живео сам у поднебљу у коме влада принцип који је изгледа неодвојив од темперамента нације. По њему расположења су осликана управо на лицу. Био сам уверен кад ми се неко осмехује да је то недвосмислен одраз његовог расположења. Исто тако спремао сам се на одбрану чим би ми прилазило озбиљно или намргођено лице.

Осмех је по правилу био протеран са јавних службених места. Службеници на шалтерима су доносили на посао све своје животне бриге и излагали их, као у излогу, на лицу. Услуга је тако била зачињена љубавним јадима, несрећним браковима и промашеним животима који су се преливали на клијента а као ланчана реакција даље преносили на њихове ближње и шире.

Моја фамилија спада у оне који се смеју само кад имају крајње добар разлог за то. Сећам се како је мој отац дочекао на вратима потенцијалног зета бацивши на њега напалм бомбу уместо погледа. Момак је добио опекотине трећег степена и касније у широком луку заобилазио нашу кућу.

У албуму из времена пре мог отцепљења од матице срећу се само намргођена, озбиљна и званична лица. У настојању да одгонетнем тајну која стоји иза тога сазнао сам да је узрок траума из времена када је аустријски молер наумио да офарба свет у своју омиљену црну боју.

Моја фамилија је у том времену имала несрећу да буде постројена на блиском одстојању од пушчаних цеви. Игром случаја та прича је имала срећан крај али ништа више после тога није могло да их натера да се смеју кад неко нешто упери у њих, па макар то био и објектив фотоапарата.

Што генима, што по принципу узора, и њиховим потомцима је пренесен такав модел понашања пред камерама.

Земља која се простире између Тихог и Атлантског океана, вероватно је међу првима открила тајанствену снагу осмеха и обилато је користи у свакодневном животу.

Кад сам ступио на то тло заражено епидемијом осмеха био сам изненађен колико је та појава овде распрострањена. Сви су ми прилазили са осмехом који као да је био развучен од Њујорка до Сан Франциска. Сви без изузетка, од цариника до локалног бакалина. Необавештено и наивно, своје самопоштовање сам дизао на погрешном темељу мислећи да срећи, што сам својим присуством обогатио њихов живот и земљу, нема краја.

Први пут сам се замислио када ми је потенцијални послодавац уз широки осмех рекао да не задовољавам њихове критеријуме. Насмејао сам се и ја самоуверено и одао му признање за смисао за хумор, упитавши кад почињем са радом.

За тренутак, осмех му је остао залеђен по принципу има слика нема тон, а онда је рекао не скидајући га са лица да цени мој покушај и да ми жели пуно среће у следећем извлачењу.

Илузија о спонтаности осмеха и њене директне везе са осећањима, полако је почела да се топи. Напустио сам је сасвим након још неколико искустава сличне врсте која су ме учинила крајње сумњичавим према суштини осмеха и његовом значењу, на овом континенту.

Када сам купио прва кола преплатио сам их захваљујући управо осмеху који је одавао један више пријатељски него пословни приступ. Неприпремљеног и неискусног, његова „брига” за мој буџет ме је дирнула и отклонила све сумње о могућој превари.

Зубар ми је уз широк осмех наплатио услугу од које се још увек опорављам, мајстор за кола одрао а комшија, увек насмејан и срдачан, оговарао иза леђа.

Спознао сам тако, плативши пуну цену, да је осмех као недвосмислена порука, овде честа појава као и бесплатан ручак.

Слободан Стојиљковић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика