Урбанизам и вандализам

Инес Мештровић завршила је своју причу о тужној судбини једне лепе старе зграде на Андрићевом венцу цитатом из Андрићевих „Знакова поред пута”. Мудра запажања и поетске речи нашег нобеловца одабранe су за крај као подсећање, вероватно и као опомена. А можда и као позив у помоћ новинарском прегнућу да се изазове ефикаснија реакција поводом овог случаја.

Нажалост, новинари, грађани, јавност, чак и део стручне, не могу суштински ништа да учине у заустављању београдског урбанизма као савременог вандализма, у супротстављању градитељском насиљу, инвеститорској алавости, службеничкој попустљивости (за коју је, по свој прилици, корупција друго име). У распону од конструкционо и финансијски грандиозних пројеката, попут моста преко Аде Циганлије до озиданог киоска за продају свећа у порти Цркве Александра Невског, од кабастог здања Парохијског дома на Светосавском платоу до стамбених мастодоната по Звездари и Врачару који уништавају комшијске куће, затварају видике и затиру свако дрвце у крају, нижу се проблематичне одлуке званичника. Оне које изазивају спорења, противљења, сумње у чистоту побуда (и уговора), мучно осећање да се много мање мисли на добробит градског становништва него на профит појединаца и њихових фирми.

То никако не значи да емисија Студија Б „СТБ Документ” остаје без смисла. Она је била одлична у настојању да утврди како је било могуће срушити фасаду заштићену као споменик културе, да прикупи (неубедљива) објашњења свих надлежних институција, да омогући представнику инвеститора и главном архитекти да бране пројекат седмоспратног хотела у старом градском језгру. Било је ту и објашњења како ће изградити нову стару фасаду. Још лепшу и још старију, ваљда, баш како су обећали и ратни рушитељи мостарског каменог моста.

Студију Б веома приличи ова, можда ипак не сасвим узалудна, борба против бахатости и самовоље власника великог новца, поклоника девизе „пара врти где бургија неће”, против градских органа у чијем раду политичко и лукративно надјачавају професионално, против свих оних који желе да се Београдом окористе не волећи га уопште, или бар не довољно. Ова телевизија на то има пуно право јер живи и целином свог програма ради за Београд који воли.

У досијеу о адреси Андрићев венац 10 нашао се и податак да се вандалски поступак према споменику културе може кажњавати само прекршајно (с највише десет хиљада динара), а никако кривично. Републици Србији неминовно се мора поставити питање кад ће да промени ту апсурдну законску норму. А и њој и Српској православној цркви, такође, како мисле, рецимо, да штите „српске светиње” на Косову и Метохији– кад не чувају ваљано ни ове надохват руке, над којима им надлежност нико не ускраћује.

Примера такве небриге има толико да би се за њих могле (и морале) заинтересовати и друге домаће телевизије, нарочито оне којима је блиско такозвано истраживачко новинарство. Уз све ризике које то носи...