Кад амерички Бугарин зађе у Србију

Недеља, 4. јануар 2009.
Нову годину дочекао сам гледајући телевизијски пренос њујоршке прославе. Како је у Њујорк 2009. година стигла два сата раније, моја овдашња породица и ја да бисмо убили време, заиграли смо ,,Монопол’’. У Нову годину ушао сам као монополиста, истина – виртуелни, али барем нисам бринуо да ће ми економска криза појести милионе.
Продавци су сабрали дуго очекиване новогодишње приходе и прогласили неочекивано лош празнични шопинг. Иако су молови и ,,Волмарт центи’’ били пуни све време – није то то. Тешко веме је стигло и сви су тога свесни. Немиле поруке стижу и са Средњег истока, а испод слика гламурозних дочека широм света, провукла се порука да није време за славље.
Амерички поглед на сопствену будућност огледа се у две речи, које су биле основа Обамине председничке кампање и како многи тврде, разлог његове победе. Нада и промена, свима је јасно и сви их чекају.

Понедељак, 5. јануар 2009.
Након кратког распуста поново сам се рано пробудио и сачекао школски, жути аутобус. Професор ликовног данас је одсутан, па као и обично, ту је замена. Данашњи дан не би био занимљив, иако је први након распуста, да се није појавила баш та мала измена.

Час ликовног, почео уобичајено. Сви смо сели на своја места, а непознати професор се представио, и почео да прозива ученике. Када је дошао до мог имена, на кратко је стао. Помислио сам да не може да прочита презиме.
-То сам ја!-, јавио сам се, не бих ли му олакшао посао. На моју реакцију, одговорио је осмехом, а потом је прочитао моје име и презиме, без ломљења језика, савршено акцентовано, са све ,,ћ’’ словом на крају. Било ми је мало чудно у тренутку, али сам помислио да је то један од малобројних Американаца који знају доста о Југославији, Милошевићу, Косову. Када је завршио прозивку, дао инструкције за рад и када су се сви дали на посао, пришао ми је и пожелео ,,добар дан’’, на српском.

-Одакле сте ви?-, узвратио сам, такође на српском. Покушао је да ми одговори, али није успео. Знао је свега неколико српских речи. Поновио сам питање на енглеском. Професор је, на моје велико изненађење био из Бугарске. Тако смо започели дуг разговор. Сазнао сам да му је један од омиљених певача - Бајага.
- Тридесет година живим овде. Морам признати, није лоше. А баш сам прошле године свраћао у Србију и ишли смо у онај град, онај на ,,п’’.
На који град, један Бугарин, мисли када каже, на ,,п’’? Запитао сам га да ли је ишао у Пирот? Није Пирот. Излистао сам још неколико градова, али нисам погодио. А онда ми је мало ближе појаснио.
-То је онај град на ,,п’’ где је сахрањен онај на ,,м’’.
-Па ви сте ишли у Пожаревац-, лампица се коначно упалила!

Среда, 7. јануар 2009.
Данас је Божић, и већина професора су се сетили да им је један од ученика ,,као Рус’’, па су ми честитали. Као наставак приче од понедељка, професор алгебре, покушао је да изговори ,,Христос се роди’’, али је након ,,Христос’’ одустао.
Лора Буш је данас, као шлаг на кризу, презентовала опроштајни поклон Белој кући. Наиме, ради се о комплету скупоцених тањира које америчке прве даме традиционално (али не обавезно) купују. За овај поклон, који је неочекивано дошао на самом крају мужевљевог мандата, Лора је издвојила 485 хилада долара. Тако је још једном, сви се надају последњи пут, засенила очи јавности. Како је Америка земља где ,,снови постају јава’’, може се рећи: нема се, може се.

(следећи наставак 18. јануара)