Сликар Христове пасије, кловнова и проститутки

Специјално за „Политику”
Њујорк – У Бостону, у којем су тако угледни универзитети попут Харварда, МИТ-а, Норс Вестерна, Брендајза... Бостон колеџ се налази на дну ове импресивне листеали је, на крају 2008. године, имао част да буде домаћин изложбе каква није виђена у Америци више од пола века, колико је иначе прошло откако је умро француски сликар Жорж Руо (1871-1958).Како се догодило да скромна галерија у оквиру музеја Мек МуИлан Бостонског колеџа организује изложбу „Мистична маска: привид и реалност Жоржа Руоа” на којој могу да јој завиде све велике музејске институције?

Одговор се крије у имену аутора изложбе,језуите Стивена Шлосера, професора Бостонског колеџа, човека који је не само окупио интернационалну групу стручњака који су написали 34 есеја за каталог са близу 600 страна већ је, захваљујући свом личном угледу, добио на зајам 180 слика, цртежа и графика, пре свега из Фондације „Жорж Руо”, Центра „Жорж Помпиду” (Париз), њујоршких Музеја модерне уметности и Метрополитена и све без, непојамно скупог, осигурања. Организатори су нам рекли да се изложба попут ове неће више никада моћи видети у Америци, јер су многа дела уступљена само зато што је у питању био Шлосер, већ дубоко зашао у године.

Каталог или, боље рећи, зборник студија о Руоовом сликарском опусу, ставља га у контекст религијског, чак мистичног сликарства, доводи у везу са симболизмом, фовизмом,експресионизмом и још понеким правцем у ликовној уметности са почетка 20. века. Руоово сликарство, у бити, одупире се једноставној класификацији и зато каталог бостонске изложбе пружа новим генерацијама шансу да без предрасуда које су пратиле овог уметника открију изнова ко је био Жорж Руо, јер им даје целу лепезу тумачења његовог дела.

Шлосер се, као млади историчар уметности, определио да истражује религијско у сликарству 20. века и неминовно је стигао до Руоа који се због своје дубоке, искрене побожности често налазио на „удару” критике која га је оптуживала да ја анахрон јер слика религијске теме у времену тоталне секуларизације, остајући веран фигурацији у време док се авангарда, пре свега она у Паризу, окретала апстракцији. После сусрета са већ остарелим сликаром, Шлосер је и након Руоове смрти наставио да одржава контакте са породицом и изложба је њиховосвојеврсно „уздарје” човеку који је умео да на прави начин вреднује Руоова дела, поникла на традицији витража готских катедрала и обојена сензибилитетом човека дубоко свесног друштвених неправди у Француској на прелазу из 19. у 20. век.

Концепт бостонске изложбе био је да се поклоницима ликовне уметности понуди хронолошки преглед Руоовог стваралаштва да би се могла пратити развојна линија његовог јединственог фигуративног сликарства које, свакако, одступа од главних токова уметности прве половине прошлога века. Треба имати у виду да он није стварао те, многима одбојне, призоре негде далеко од центра у коме је настала европска, али и светска модерна јер је био рођен у Паризу, последњих дана Париске комуне.

Као дете, Жорж Руо се нагледао париске беде живећи у радничкој породици и ти призори су му се дубоко урезали у сећање, а прве контакте са ликовном уметношћу имао је поред деде који је, као штампар, сакупљао графике. Школујући се на Академији лепих уметности, у класи Гистава Мороа,дошао је у директни контакт са поетиком симболистаали се, пре свега, дивио сликарству генијалног Рембранта,својим савременицима: аутентичном реалисти Онореу Домијеу, беспоштедном, циничном хроничару париског друштва и Едварду Манеу и његовом смислу за снажан колорит.

Градећи само њему својствен, јединствени, уметнички стил, Руо се веома рано окренуо темама из живота циркуса париских улица и кафеа, где се иза сјајних костима скривају тужна лица кловнова, играчица и проститутки. Упоредо, настају његове религиозне слике, пре свега призори из Христове голготе јер је ту могао да искаже дубоку потребу да бележи бол и патњу, али и руљу која мучи, понижава, исмева Сина Божијег.

На изложби су приказане уметникове графике и илустрације за чувену Бодлерову поетску збирку „Цвеће зла”, као и за библиофилска издања књига које је штампао његов ексклузивни дилер Амброаз Волар. Те илустрације се одликују дебелим црним линијама којима су дефинисани обриси тела и црте лица фигура које подсећају на марионете. Бостонска библиотека поседује неколико Воларових књига са Руоовим илустрацијама које су позајмљене за ову прилику.

У периоду између два светска рата, док је париска публика била индиферентна према „старомодном” сликару, амерички колекционари су радо куповали дела Жоржа Руоа јер су одговарала њиховом конзервативном укусу и тако се значајан број његових радова налази расут по приватним збиркама широм САД.Идући за својом визијом уметности, Руо се није поводио за новим „измима” иако је током тридесетих година 20. века унео у слике снажан, драматичан колорит што су многи критичари приписали контактима са фовистима (Дерен, Вламенк, Матис), али за њега је то било средство да подвуче драматичност призора на којима су форме наглашене црном линијом као на дрворезима. Прогласили су га за најаутентичнијег француског представника експресионизма,али он себе није доживљавао као следбеника уметности севера Европе.

Усамљеник међу савременицима, по стилу и по темама, Жорж Руо нам пола века после смрти постаје близак и разумљив, јер његова мрачна, тескобна слика човека новог доба није далеко од онога што нас окружује.