Како је Казимир постао атеиста

Састадосмо се ономад мој комшија и ја. По устаљеној рутини, уз пиво, почесмо са комплиментима српском и пољском пиву. Са неизбежним закључком да су оба пива боља од ових канадских.

У овој нашој расправи уочили смо и законитост да што више попијемо канадског пива, наше убеђење о тој супериорности, постаје јаче и убедљивије.

Понекад ми уграбимо да попричамо и нешто паметно, пре него што нам пиво преузме контролу над дневним редом и убрза на тачку текућа питања.

То подразумева обично „јаке аргументе” и њихову „страствену презентацију”, што на жалост има последицу да се у дневни ред уметну и задаци,  што доведе до нашег невољног растанка.

Мој комшија ми исприча о тешкоћама које су он и његова фамилија имали „пуштајући коријене” и прилагођавајући се у новој средини.

Као и већини новопридошлих у страну земљу, везивно ткиво и одскочна даска им је била већ оформљена заједница земљака који су пристигли раније. Црква је била центар око кога су се окупљали и око које се одвијао друштвени живот заједнице.

У подруму зграде у којој се налазила црква, организоване су прославе, забаве и весеља сваке друге врсте. У истој просторији се одвијала и вјерска настава за дјецу коју су организовале и спроводиле часне сестре. Живот је текао устаљеним током, једнолично и без неких великих догађаја или узбуђења.

Када је дорастао за средњу школу природно  је било да изабере католичку школу, а не секуларну. Тако је и било.

Бистар и опремљен вјештином критичког размишљања, уочавајући нелогичности у градиву из вјеронауке постављао би питања. Када би умјесто објашњења добијао одговоре, „зато што је Бог тако рекао, вјеруј и не питај, гордост је гријех”.

Слично одговорима часних сестара које је добијао у ранијим инструкцијама као основац, („зато што ја тако кажем”).

Почео је да сумња у учитеље али и у њихово учење.

Додуше било је и позитивних примера међу наставницима који би на његова питања одговарали - „ја ти на то питање немам одговор” или „на теби је да изведеш закључак”.

Некако у исто вријеме дошло је до смјене свештеника у његовој цркви. На мјесто старог и строгог дошао је млад и он рече либералан свестеник. Његово чинодејствовање није била „ригидна доктрина  записана у камену”, нити су били „каменовани”они који је нијесу слиједили до у слово.

Све је било опуштеније и пријатније, чак ни пакао, по младом свестенику, није било „мјесто одакле допиру јауци мученика, који се пеку на ватри и гуше у сумпорном испаравању”, него „мјесто где не допире Божија свјетлост”.

Али, малој групи парохијана није се свиђао млади свештеник, а још мање правац на који је усмерио цркву. После безуспешних покушаја да га уклоне, малициозно и без икакве евиденције оптужили су га да је непрописно додиривао дјевојчице.

Полицијска истрага је утврдила да су оптужбе биле потпуно злонамерне и неосноване. Разочаран у људе, а можда и у Бога, млади свестеник је премештен у друго мјесто.

За мог комшију тај акт подлости и издаје, до тог момента немогућ и незамислив, постао је трауматичан.

„Када сам чуо вијест о томе мој свијет се срушио. Све што сам знао и у шта сам вјеровао изгубило је сваки смисао и значај. Осјећај разочарења у људе и празнине у души отупјели су моја чула. Остала је само љуштуру мог првобитног бића.

Како помирити учење светих књига и људе који се куну у њих са поступком који их изврће руглу и чини безначајним и ништавним?

Питао сам, родитеље, наставнике, старије. Тражио одговоре, а све у нади да нађем бар какав такав смисао у ономе сто нема смисла. Није било задовољавајућег одговора, а онда сам се сјетио савјета -  `мораш сам извући закључак`. И извукао га јесам, постао сам атеиста”, завршио је своју исповијест, мој комшија Казимир.

***

Петнаестак година касније поново су се случајно срели мој комшија и „либерални” свештеник. Када му се поред осталог мој комшија „исповедио”, да он више не вјерује, свештеник је мирно узвратио са „то је у реду, али без обзира на то, сви смо ми Божија дјеца.”

Драго Ђачић

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.
Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика