Острво среће у сред пустиње

У пустињу нисам отишла трбухом за крухом. Годинама сам покушавала променити посао а како ми то није полазило за руком одлучила сам да променим државу. Сачекала сам уговор, визу, карту и одлетела у авантуру.

На аеродрому ме је сачекао колега Мајкл, Филипинац. Био је предусретљив, питао је да ли сам уморна, гладна, питао да ли ми треба новац, картица за телефон... Сели смо у такси. Уочила сам да Мајкл објашњава возачу где да скрене, било ми је необично што није рекао улицу и број.

Кад је свануло добила сам праву слику где се налазим. Све жуто око мене, песак, куће жуте у разним нијансама, небо плаво без белих облачића. Соба са погледом на џамију. Кревет поред прозора. Био је новембар, пријатно време. Прозор је остајао отворен.

На послу је била организована оријентација за нове колеге. Испред сваког од нас стајала је заставица земје из које долазимо и наше име. Превоз је био обезбеђен а у случају да смо хтели таксијем ићи до града или посла добили смо прецизне инструкције: таксисти кажемо да идемо за Ал Аин, на ауто-путу се искључимо на излазу 32, и тражимо зону 22.

Хотел је смештен поред градске плаже на острву Садијат. А Садијат у преводу значи Острво среће. Другог дана обуке играли смо игрицу у којој би свако рекао своје име и реч која почиње истим словом. Следећи у низу требало је да понови име колеге и реч и да каже своје име и реч. Срећом, била сам на почетку низа, ко би упамтио сва та чудна имена.

Након посла отишла сам до пријатељакоји су већ дуго живели у Абу Дабију. Причали смо до дуго у ноћ, Зоки је рекао да ће ме возити до смештаја. Изрецитовала сам инструкцију, и лако смо стигли до зоне 22. А онда се наметнуло питање-куда сад.

Све куће су биле исте висине, сличног облика. Облио ме зној. Мозак је брзо радио: Зоки, моја соба гледа на џамију. Понадах се да сам пронашла путоказ али кад погледасмо у круг, свуда џамије. Срећом, сетих се да сам тог јутра сликала смештај. Захваљујући тој фотографији нађосмо одредиште. Тада схватих зашто је и Мајкл наводио таксисту, улице у том делу града не постоје.

Трећег јутра приметих жуту линију на белој плахти. Помислила сам да је флека. Како се померах у кревету и флкека се померала. Био је то песак који је улазио кроз отворен прозор. Увукао ми се под кожу, а ја заволех пустињу.

До посла смо имали организован превоз. А мимо тога могли смо ићи таксијем или градским превозом. Регуларан такси није било могуће позвати јер како објаснити где се налазимо. Колеге које су дуже радиле имале су бројеве телефона дивљих таксиста.

Тако и ја узех Калидов број. Позвала сам и договорила цену за вожњу до Ал Рифа. Пред капијомје стајао бели ауто. Пришла сам и питала: „Ал Риф”? Климнуо је главом и ја сам ушла.

Таман кад је закључао сва врата зазвонио ми је телефон, на екрану је писало: Калид. Питала сам возача, ти ниси Калид? И тражила да ми отвори. Вожња до града износила је таксијем око 50 дирхама а градским аутобусом два.

Кроз „Мухамед бин Зајед сити” пролазиле су само две линије и то врло ретко. Станица је удаљена петнаестак минута хода. На станици само стуб са таблом на којој су написани бројеви аутобуса, без печурке која би заклонила од сунца.

Нестварно, песак на све стране и аутобуско стајалиште (у центру су стајалишта затворена и климатизована). Те 2014. године када сам доселила карта се плаћала тако што се у кутију поред возача убаци дирхам или два, у зависности да ли је вожња градска или приградска. Још једна занимљивост је да је предњи део аутобуса резервисан за жене и уколико се догоди да на некој станици улази жена возач би само покретом главе и без речи показао мушкарцима да треба да се помере.

Од првог тренутка кад сам згазила песак нисам се осећала као странац већ као јунак неке бајке: море, сунце, песак, локалци у белим кандурама ( никад исфлекани), жене у црним абајама. Питала сам се како мала деца разликују мајке кад су све исто обучене. Временом се око навикне па примети разлику у хаљинама и детаљима који покривају лице.

Пешчаних олуја, кише, дружења са колегама, дружења са пријатељима ис Србије, свега је било. Усвајали смо речи једни од других, арапске речи биле су саставни део говора свих нас, нарочито иншалах и халас. Будио ме је глас са џамије, он ме пратио и у сан, али сам се постепено навикла па га више и нисам примећивала.

У пролеће 2016. добила сам позив од пријатељице из Србије да јој будем кума на венчању у цркви. Била сам почаствована због позива, а датум венчања био је познат па сам од менаџерке тражила 4 слободна дана у септембру. Менаџерка је избегавала да ми да одговор, одлагала је одлуку.

Одлучила сам да дам отказ уколико не добијем слободне дане али ми је отказни рок био два месеца. Кад сам се приближила том року и када је менаџерка на поновљено питање рекла да ми не може дати одговор, отишла сам у ХР и дала отказ.

И мој отказни рок од два месеца је почео. Седам дана касније сазнајем да ми је отац болестан, рак панкреаса. Замолила сам да ми убрзају процес отказивања визе и осталог, да што пре стигнем кући. Био је крај августа када сам дошла. Свако од нас има свој пешчани сат. Мом оцу живот се завршавао. Мојој куми је почињао један нови живот. А песак свима цури.

Отац је преминуо једног децембарског јутра. Девет година касније ја сам променила посао.

Иако имам само лепе успомене на пустињу нисам се размишљала вратити. Упркос гужвама у граду овде ипак до пријатеља стижем нешто брже. И колико год да смо близу и да брзо долазимо једни до других, никад довољно времена за све те кафе и разговоре, као да је неко проширио грло пешчаног сата.

Кума се разболела прошле године. Карцином, четврти стадијум, операција, опоравак. Време које нам је поклоњено и остало је само неколико зрнаца у њеном сату. Тек толико да прослави рођендан 21. септембра. Отишла је у уторак, 23.септебра, дан пред годишњицу венчања.

Божја промисао учинила је да дам отказ да бих била кума а заправо да будем уз оца и испратим га.

Напослетку и на жалост испратих и куму. Надам се и верујем да су обоје на неком Острву среће.

Маја Пољак, Абу Даби

Пишите нам Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика