Укрштање традиционалног и модерног

У Кући Ђуре Јакшића у Крагујевцу, Установа културе „Кораци” представила је недавно објављену књигу изабраних прича „Заборав” Драгана Јаковљевића, писца који већ три деценије живи и ствара у Будимпешти.

У препуној сали овог здања, писца je представила и са гостима вечери разговарала Ана Антонијевић Николић из Градске библиотеке „Вук Караџић”, а поред аутора књиге о њој је говорила и проф. др Јелена Арсенијевић Митрић, професор књижевности на Филолошко-уметничком факултету, која је и уредник издања.

Књига садржи ужи избор из неколико раније објављених књига приповедака Драгана Јаковљевића, а „Кораци” су ово дело објавили у оквиру свог годишњег конкурсног пројекта.

– Збирка изабраних прича ’Заборав’, прозног писца, песника, новинара и универзитетског професора Драгана Јаковљевића, састављена је од оригиналних, стилски уједначених прича са често неочекиваним и занимљивим чеховским обртима. Поједине приче обележене су привилегованом фигуром некадашњег странца, наратора који описује своје постепено прилагођавање Мађарској као другој домовини. Посредством његовог зачудног погледа читалац бива транспонован на градске улице, станице, тргове, у зграде и антикварнице Будимпеште, оне обичне, приказане кроз укрштање традиционалног и модерног – рекла је Јелена Арсенијевић Митрић.

Према њеним речима, Јаковљевићеве приче посвећене су широком кругу тема: од усамљености, старости, емпатије, до односа прошлости, традиције и савремености, човека и природе, и то уз честу деконструкцију уврежених стереотипа. Својеврсни паралелни светови који се појављују у књизи омогућавају протагонистима измештање из познатог и обичног, промишљање, али и имагинарно путовање кроз време и простор посредством сећања, истакла је професорка Арсенијевић Митрић.

Драган Јаковљевић је, одговарајући на питање модератора зашто пише, рекао да га је свака написана прича помакла ка светлијој и бољој страни универзума, овога света и сопственог бића.

– Ту страну свако од нас има, али је пут до њеног препознавања некада дуг и тешко проходан. То нарочито бива у временима попут нашег, када су зли науми, речи и дела људима чешћи дружбеници од племенитих чињења. Зато је задатак сваког писца да краде од ништавила парче по парче живота и да их потом ређа на полицу вечности, пошто их претходно обоји својим бојама. Мислим да лепше улоге нема и да стога не треба марити за самоћу коју од нас тражи – каже писац.

Он признаје да су му многе од ових прича, за њега исцељујућих, даровале мир, утеху и снагу када су ми биле потребне. Тако су му живот чиниле лакшим и водиле га путевима духовног прочишћења.

– Свака тачка на крају написаног, исијавала је радост и дане ми бојила чудесним бојама, од којих се потом живело, а и данас је тако. То је једини мотив због којег пишем. Још увек не видим да би ишта могло бити важније и лепше од радости коју нам дарује универзум, кроз авантуру стварања – каже Драган Јаковљевић.