У љубави сам увек отвореног срца

Више од спорта
За председника Народне скупштине Србије, Славицу Ђукић-Дејановић, може се рећи да је на правом месту. Јер, она, упркос свему, успева да доведе у ред две стотине четрдесет девет људи у једној просторији, захваљујући својој психичкој равнотежи и, наравно, високом степену образовања.

Она је, као изузетан лекар, магистар, докторирала неуропсихијатрију. А на Медицинском факултету у Крагујевцу предаје и етику.

Рођена је 4. јула 1951. године, на некадашњи Дан борца, што, стицајем околности, одражава једну значајну црту њеног темперамента. По ономе што се лако може закључити, и после овог, вербалног контакта са њом, она је ватрени борац у свим односима. 

У Социјалистичкој партији Србије заузима место потпредседника. Али, у партијским односима не поступа дипломатски. Прошлог маја није, као колеге из странке, давала неодређене изјаве. Одмах је казала да СПС преговара са обе стране, са народњацима и са демократама.

Први пут се удала у двадесет четвртој години, а други пут у четрдесет трећој. Из првог брака има сина Душана (тридесет година) који има сина Филипа Виктора (три и по).

Чега се сећате из детињства?

Мажења и пажења, у свим ситуацијама. Жељено сам дете, јединица оца Милана, правника, и мајке Милунке, економисте. Кад су ме добили били су јако млади, тако да се ми, током целог живота, дружимо на општу радост. Рођена сам у Рачи код Крагујевца, месту које је било идеално за игре свих врста. Потом смо се преселили у Крагујевац где сам опет нашла себе и у школи и у игри. Имала сам много смисла за имитацију глумаца, певача, људи у окружењу...

Чиме сте се одужили родитељима?

Поштовањем, учењем и односом у свим ситуацијама. Медицински факултет у Београду завршила сам са просечном оценом 9,40. Била сам најмлађа жена доктор медицинских наука у Југославији. Уз улогу професора на факултету радим и у Клиничком центру. Плату никад нисам примала као политички функционер, већ само као стручњак у установама где и данас радим уз све моје обавезе у Скупштини Србије, које обављам – волонтерски.

Како сте прилазили љубави...

Увек отвореног срца. Моја прва љубав је био и мој први муж Драган Ђоковић, сад дечији хирург и професор Медицинског факултета у Крагујевцу. То је била студентска љубав. У том браку сам била тринаест година. Био је то веома успешан брак, док је трајао. Из тог односа имам највеће богатство. То је мој син Душан.  

... спорту...

Као млада сам и пливала и скијала. И сад волим да пливам. Бескрајно то чиним кад сам на годишњем одмору. Али, нисам се бавила класичним спортом, у смислу редовних тренинга. Била сам на свим спортским скуповима у оквиру школе и факултета. Иначе, много волим спорт као гледалац. Одушевљена сам тенисом и кошарком.

... култури?

Јако волим музику. Уживам да пишем и писала сам. Мој брат од тетке је песник Добрица Ерић. Обожавам сликарство, посебно импресионизам, тај излазак уметника из атељеа и сликање сунца које буди природу, таласање жита, титраје воде... То су Сезан, Ван Гог... 

Ко Вас је увео у други брак?

Звучаће чудно, али одлучујући утицај на мој улазак у други брак имао је мој син, који је тада улазио у пубертет. Једне вечери ми је рекао: „Мама, ја нисам срећан што си ти сама. Теби би било много боље да си удата као друге маме”. А ја сам му тада казала да је он моја једина љубав, као и да су људи заједно само кад се воле. Он ме тада упутио на „чика Ранка”, Ранка Дејановића, власника мале фабрике у Рачи, мог садашњег мужа, који је већ тада ушао у нашу визуру.

Зашто је Душан остао сам?

Желела сам да имам више деце, али то је било поље на коме ми баш није ишло... Имала сам неколико нежељених прекида трудноће пре рођења Душана. Тако да Душан нема браћу и сестре само због мојих здравствених разлога. Иначе мислим да свака жена, која то може, има дуг према себи да буде мајка више пута. То осећање трудноће, порођаја 

и васпитања деце је светиња за сваку жену.

Који је животни пут има Душан?

Душанов тата се оженио, и у свом новом браку има пуно деце, па је био потребнији њима него првом сину. А Душан је имао више талената. Пожелео је да буде и глумац, али повела сам га на мој факултет, да му покажем успех медицине, да га заинтригирам. И успела сам. Стекао је диплому лекара у Београду са просечном оценом – десет! Сад је у Лисабону, води студентске вежбе и завршава докторат. Оженио се Александром, инжењером електротехнике, имају сина Филипа Виктора...

Које су добре и лоше стране развода бракова?

Људи би требало да буду у браку, и у свакој релацији, док је тај однос лепши него да су једно без другог. Са бившим супругом сам имала низ заједничких догађања, исте године смо рођени, исте дипломирали... Али, жене брже сазревају, па је зато боље да муж има више година или бар више животног искуства. Жени је, у одређеним годинама, потребнија животна стабилност и сигурност него – младалачки занос.

А шта мислите о „заносним” деведесетим?

Мислим да су тада неке опште околности криве за све што нам се догодило. Изгледа да је било планирано да се Југославија, најлепша земља на свету, распадне. Било је утицаја споља и слабости изнутра. А да ли је партија на власти могла другачије? Сигурно је могла... Ми који смо водили ту партију имали смо највећу одговорност и, наравно, највећу кривицу. И народ је ту политику, на изборима 2000. године, осудио. Сад је само важно како даље, али озбиљно, без лажних нада. Никад нам ништа, ни у Европској унији, неће пасти с неба.

А да ли су неки чланови Скупштине „пали с неба”?

Политичари често улазе у улогу за коју мисле да ће им донети највећи успех код бирача. И оно што се чини као болест то, ипак, није. То је безобразлук. Али, ако ме питате да ли има класично оболелих у парламенту мој одговор је – нема. Али, истина је, има необичних личности. И то никоме не могу да замерим. Јер, човек може дати другоме само оно што има у себи. Праштам им све, јер хоћу да будем испуњена позитивном енергијом. Важно је само да испунимо радни план.

Да ли је Милошевић хтео да се убије пре поласка у Хаг?

Стигла сам, тога дана, из Крагујевца у Београд, али Милошевић је већ био одведен у Хаг. Ипак, знам да је пре тог кобног пута рекао: „Боља је смрт у Београду, него живот у Хагу”. Међутим, никад није говорио да ће се убити. Напротив, Слоба је имао јак набој за животом. Он је у Хагу убијен тиме што није лечен. То није тајна. Ову чињеницу зна цела светска јавност.

Шта Вам је најважније у животу?

Најважније ми је да мој унук има онакав пут какав је имао његов отац. Породица ми је на првом месту. Сваки дан ми је леп кад ме пробуди мирис кафе коју ми скува отац. Волим и мој посао, своје студенте, стало ми је до каријере...

Који односи Вас разгаљују?

Волим лепу реч, па макар она и не била апсолутно искрена, ако се каже у право време. Доживљавам реч као највећи поклон који људи могу дати.

Чему не можете да одолите?

Није ми жао да потрошим паре на путовања. Не идем првом класом и у луксузне хотеле, али волим занимљива подручја. Била сам у Мексику, Кенији, Балију...

Да ли отворено говорите о сексуалности?

Јако отворено. Са свима: студентима, дететом, снајом, пријатељима... То је тема о којој говорим без предрасуда. 

Које су благодети секса?

То је, заиста, најлепше осећање које двоје људи, који су психосексуално блиски, могу да доживе. Не постоји већи степен присности између два бића. 

Да ли је љубав мотор живота?

Љубав је покретач живота, а мотор за мене подразумева и нешто друго. Не постоји перпетуум мобиле, машина која би радила без утрошка енергије. Љубав доводи два бића до узвишених односа, а снагу тој вези дају нека друга својства, сигурност за жену, од стране мушкарца, женственост и умност за мушкарца од жене...    

Колику важност дајете јелу?

Волим да једем. Као мала сам имала проблем мале телесне тежине, а сад су ми проблеми супротни. Потреба за храном је некад и жеља да се путем оралних задовољстава доживи нешто пријатно. Спадам у те људе.

Шта мислите о истини и лажи?

Беле лажи, оне ношене добрим намерама, неопходне су да би се живело. А истина је нешто што мора да постоји у правом пријатељству, породици, па и у свим другим односима у потребној мери. Јер, лаж и прећуткивање истине оптерећује обе стране и тањи све односе.

Који је Ваш животни став?

Живот ме је натерао да имам мото – ниједан дан без програма.

Како тумачите питање – бити ил’ не бити?

Овај Шекспиров став је питање опстанка, тешког избора... А мој живот и, верујем, живот већине људи је у „линији” између – бити ил’ не бити.