О „Случају Црњански”

Колико је српска културна сцена одувек била склона аферама, хорским осудама изазваним другачијим мишљењем, говори и пример полемика које су писци, књижевни критичари и издавачи водили тридесетих година 20. века са Милошем Црњанским, а те полемике објединио је нови троброј часописа „Градац”, под насловом „Случај Црњански”, који су приредили Гојко Тешић и Ива Тешић. Упечатљив је утисак после читања овако сабраних текстова полемика (многи од текстова били су објављивани управо на страницама „Политике”) то да је Црњански на једној страни стајао потпуно сам, док га је на другој разапињала читава јавност. Као када би данас у фудбалу спорни ударац био враћен и размотрен кроз „вар”, тако и нови, изоштрени, поглед на полемике Црњанског указује на то да се никада није бунио без разлога. У крајњој линији, може се закључити да је важно и то да је постојао јавни простор за полемику, да су мишљења ма како супротна и оштра, могла да буду изречена.

Приређивачи указују најпре на текст Милоша Црњанског „Ми постајемо колонија стране књиге. Проблем наше културе”, објављен у „Времену” 1932. године у два наставка, у којем се писац фокусирао на продају и организовано натурање иностраних књига, које формирају идентитет младих поколења, а све као последицу послератног снобизма и корумпираних људи у култури, равнодушних према српском језику, књижевности и нашем развитку уопште. Овде се долази до суштинског идеолошког противљења Црњанског страном утицају, а заправо утицају левице, који је почео суптилно да се шири и путем утицајних часописа, посебно часописа „Нова литература”, и издавачке куће „Нолит”. Како напомиње Гојко Тешић, Црњански је посебно указивао на то да „Српски књижевни гласник”, под уредништвом Милана Богдановића, фаворизује иностране књиге, и то оне социјално ангажоване.

Тема друге врсте полемика био је сукоб Црњанског са Марком Царом, поводом негативне и антиавангардне критике „Љубави у Тоскани” 1929. године, чији је рукопис одбила Српска књижевна задруга. Ту се Црњански обрушио на конзервативизам.

„’Реферат’ о мојим путописима, који је Књ. одбор СКЗ усвојио великом већином гласова, садржи и сокачких, погрдних израза, на мој рачун (...) Занимљиво је свакако да се тако изражава, у књижевној критици, између четири зида, референт СКЗ г. Марко Цар, који се у Јавности истицао чланцима о салонима”, пише Црњански.

Трећу полемику водио је Црњански са Крлежом, а Гојко Тешић примећује да су обојица у Великом рату били у аустроугарској војсци. Крлежа је реаговао на текст Црњанског објављен у „Времену” 1934. године, у којем је одао почаст српским ратницима. Крлежа је реакцију објавио у листу „Данас” називајући Црњанског „лириком атаке” уместо лириком Итаке. Полемисао је Црњански и са Тодором Манојловићем, који му је замерио то што као бивши аустроугарски официр оптужује њега, као српског добровољца, због пречанских и мађарских тенденција...

„Наша књижевност, то је познато, одувек је покорно примала таласе страних, књижевности. Немачка, руска, и пред рат, француска књижевност, разуме се увек површно, али уз химне хорова својих верних који су домаће писце дочекивали, из буџака, будаком, вршиле су у нас своје збркање, за којим је нашој књижевности остајао само низ туђинских, демодираних модела(...) Довољно је споменути да у Загребу за нашу књигу нема места, ни онда када Библиотека новинарског завода рекламира и издаје само страну књигу(...) У последње време, наша књижевност запуштена је и од оних који би по логици и дужности требало да је бране. Код нас у Београду имамо парадокс скандал да се и наша штампа ангажује за сваку страну књигу, па да нпр. ’Српски књижевни гласник’, који годинама већ заостаје за страном литературом, да и не спомињемо нашу, изненада служи за рекламу једном издавачком предузећу стране књиге”, писао је Црњански у поменутом тексту о колонизацији књижевности.

Милан Богдановић одговорио је писцу текстом у „Политици”, оптужбом да Црњански жели да забрани превођење, бранећи и уредништво „Нолита” у исти мах, иако се Црњански радовао објављивању Џојсовог „Уликса” и књига других великих писаца, али није одобравао „спекулацију са продајом стране књиге и преводне литературе”. У полемику су се затим укључили чланови „Нолитовог” уредништва Густав Крклец, Павле Бихали, Јосип Кулунџић. Затим и многи други: Раде Драинац, Винавер, Милан Ћурчин, Радован Зоговић, Аугуст Цесарец... Неки од коментара говорили су о томе да се Црњански наводно љутио јер није читан и није успешан писац, да је изван времена у којем се књижевност бави реалним проблемима и духовним потребама тренутка.

У „Политици” је штампан „апел у коме је напад Црњанског на актуелну књижевну продукцију описан као недостојан књижевног позива” и у којем је брањено „достојанство књижевног посла”. Два дана касније, такође у „Политици”, штампана су имена чак 150 потписника апела, писаца, музичара, сликара, из Београда, Загреба и Сарајева, који су оркестрирано ударили на Црњанског, а „Нолит” је објавио брошуру „О Нолиту и Нолитовим књигама”. Црњански је одговорио да није повео кампању против вредности страних књижевности, него против начина њеног наметања и рекламе на нашу штету. У одбрану Црњанског стао је др Иван Невистић, хрватски књижевни критичар, југословенски оријентисан.

Можда је један од најаргументованијих текстова, после ког се остаје „без текста”, Црњански написао управо одговарајући Мирославу Крлежи и ту је проговорио и о сопственој усамљеничкој позицији и издвојености: „Зар г. Крлежа, збиља, верује да такав чланак, какав сам написао ја о мртвима изгинулим за Србију, са Ибра, са Вардара, из Скопља, може написати само књижевник ’на линији Гебелса, или Фон Папена’? Или то г. Крлежа, за своје убоге левичаре, тако крупно буба? Што се мене тиче, ја мислим да данас, у нас, бар у књижевности, тамо где је г. Крлежа, цветају пљесак и ’марксистичка’ клака, док је на мојој страни тешкоћа, и признаће и он, самоћа”.