Урошева Америка

Subject: After a while this is a real long 'voice' from America!

Драги сви, као што углавном знате, пут до овде је био ок, с' тим што Lufthansa лети, за мало, па све у круг! Преко целе Немачке, Енглеске, Ирске, скроз преко Гренланда, преко целе Северне Америке... за Вашингтон! Зашто? Немам појма! Као што нам је један земљак са “јужне пруге” рекао: „Америка, ту де ће да будете, то су ти све ливаде, шуме и пашњаци!“ Стварно тако и би... Maryland је једна велика шума са ту и тамо неким путем, раскрсницом, понеким тржним центром и по којом зградицом!

Па и ми сами смо део свега тога... У зградици поред пута од неколико спратова, окружени предивном травом, али само на око, станеш на њу-набодеш се као на ексер! Као и све овде, све јако лепо, о свему воде рачуна али све тако мртво и без живота!

Гајба је екстра, 100 квадрата, три собе, две спаваће, два купатила, клима, машина...чак и ледомат у фрижидеру!

Сналазимо се, радимо по цео дан као волови, чистимо неке базене, упознајемо се са 'науком' и прелазимо дневно и по 200 км! То је овде сасвим нормално, добра кола, добри путеви...
Добих и ја свој базен на неких 5 км од стана (нисам га још видео али кажу да је fancy), имам свој бициклић, па полако...

Тражио сам и неки други посао, углавном ноћу у неким великим продавницама, слагање робе по рафовима... Видећемо...Lifeguardova нас има са свих страна, што из Европе, Азије, Јужне Америке... Ја ћу радити само са нашима!

Американци и њихов живот? Као на ТВ-у, све што знате, чули сте, мислите да је тако... ЈЕСТЕ! Сви су дебели, по цео дан се возикају колима, чак постоје и апотеке drive-in, банке, и све! Само да једу у јефтином Mc-у (у Mc-у 1$ углавном све, где ти дају чашу за кока колу, постоје машине и точиш колико хоћеш...) Безлични су, пластични, без икаквих емоција... само вештачки осмех кога год да сретнеш уз: How you are doing guys? Страшно!

Никог симпатичног нисмо срели, како стоје ствари...
и.. то је отприлике то...
Пишем даље...
позз!
 

Subject: Ево и наставка и и даљих утисака...

Данас смо добили први чек! Добих око 800 бака за две недеље али...нису ми урачунали 10 сати које сам радио, множили су коначну суму са 7.5 уместо 8.5 долара, узели 100 долара на име пореза, 45 за постељину, за стан 95 и депозит за стан 200, које ће нам као вратити на крају... вратиш другу дуг... и остане ти... па... ништа! Шалим се, све ће буде ОК! Имам још довољно пара, тако да...

Базен на коме радим је екстра, све ново, све функционише, али... имамо неке school days тако да радимо само 4-5 сати дневно, што на крају испадне... али тако ће бити само још следеће недеље...
Предао за Social Security N, требао би да стигне за који дан а он је најважнија ствар код запослења.. не питају те како се зовеш, прво ти то траже...

Када добијем број, почињем други посао, вероватно у Wal martu, нека продавница као Метро, слагање робе по рафовима... црнисање :)
Прво радиш неки тест, први разговор, тест на дрогу, други разговор... и тек онда почињеш! Ма опасни су скроз! Иначе....Амери... Базен: Нико, али НИКО, старо, младо, деца... НИКО не зна да се одржава на води а тек да ПЛИВА? А шта је то? Праћакају се као моржеви... а воду обожавају, чекају нас на вратима да отворимо базен, и купају се и по киши! СВИ али СВИ имају равне табане, шљапкају као патке а због тога сви имају икс ноге! Еј, која смо ми нација БРЕ, која је то лепота, колико смо бре паметни, згодни, ма НЕМА НАМ РАВНИХ! PROUD TO BE SERB!!!

Изашли смо једно вече на неку Бразил журку, 40 миља од куће (овде је све далеко, где год да кренеш...), како смо стигли, тако уши одоше, 10 $, само за улаз, пиће 5$... Уђосмо у подрум... „жасу“... жива музика...прођускасмо мало па кући...

Иначе, ноћни живот нам је екстра.. дођемо кући, једемо, попијемо пар Corona, шаљемо маилове, туширање па спавање....Када буде нових информација, јављам се...
Поздрав свима...
 

Subject: Зађох и први пут у Вашингтон...

Дође наш ортак по нас... има (за наше стандарде) добра кола и мануелни мењач, што је овде ретко... Прикачили ајпод да свира, укључили ЏПС и тета са џпса каже.. To DC 25.6 miles, turn left... путовасмо неких 40-ак минута и уђосмо у неке уличице, мало веће, па све веће и веће кућице, продавничице...и уђосмо у неки део града појма немам који... у оном мраку баш ништа видео нисам... широке улице, кола, такси, високе, огромне зграде и ништа више... чак сам и сликао али је телефон рикавела... Паркирасмо, мало препешачисмо и дођосмо до те неке чувене LIME... Улаз у најобичнију зграду, Мића црнац на вратима, дођосмо и ми на ред, али... он ће ти мени: ти мали, неће да можеш, не улази се овде у патике...!

Сва срећа, једна од наших девојака је успела овде да нађе Мићу, а он неким лудилом у колима имао ципеле, тако да сам за неколико минута и ја ушао.. а ципеле смеешнееее, везе нема са мојом белом мајицом дугих рукава и фармеркама и још 41.5 али... нагазим ја задњи део, вирила ми скоро цела пета и успем некако да се уфурам у клуб :)

Клуб на три спрата, у ствари приземље, први и подрум у коме смо ми били... Музика није била лоша, доста људи, свакаквих и величина и боја.. Упознао сам неке Швеђане, Камбоџанце, Тајланђане... и наравно Србе...А колико смо ми посебни и другачији... стојимо Влада и ја и пролазе поред нас две девојке и два момка и ја кажем: Ови сигурно нису Американци... и тек ће ти Мића: Па Брате, наравно да нисмо! И тако... Око 3 се попаковали, узех своје патике и правац кући на лалање!

Еј а најјачи утисак ми је оставила клоњара... стајеш испред врата, отвара црнац, показује руком: Овуда господине... чека док завршиш... чим завршиш и окренеш се, он држи неки сапун у спреју у руци... прска.. упућује те на лавабо.. како опереш руке одмах ти гура салвете да се обришеш и нуди цигарама или бомбонама... да не верујеш....и тако то би за вечерњи излазак...
Следећи пут, у дневној варијанти првог слободног дана, преносим нове утиске...
Поздрав!
(/slika2)

Subject: Here I go again...

У овај маил ће бити свега и свачега, онако с брда с дола...
Први day off, коначно! После 30 и кусур дана... прија јако... брзо сам се навикао и на базен и на временске услове... константна температура је од 30 до 36 у целзијусима, што је, ако си под сунцобраном - подношљиво, али... ВЛАГА У ВАЗДУХУ... уби! не може уопште да се дише АЛИ опет АЛИ... обзиром на количине туњевине смлаћене у једном дану па пута месец и кусур... већ су почели да се шире и појављују неки чудни отвори на бочним деловима врата... све се бојимо да нису шкрге... још десетак дана и неће бити проблема :)

Навикао сам се и на језик скрооз... у почетку ми је било мало чудно... па склапај на српском па преводи па комбинуј па изговори... сада је другачије, скроз ми је нормално, извештио сам се у склапању реченица, ''ушао у сленг''... и причам ки велики!

На путу до посла, неколико пута смо видели да на сред траке лежи, не као код нас пас, мачка... већ огроман јелен! Неко га је покупио и вероватно добро развалио кола и успео да оде... иначе, не до ти Бог да убијеш било коју дивљу животињу... да те неко види... као да си убио десеторо људи... Елем... Постоје људи које Амери попоуларно зову White trash... такви се најкасније у року од пола сата створе на том истом путу који смо ми прошли, скидају таблице, вребају добру прилику, трпају животињу у гепек и беееж кући на ручаааак...

Subject: 3. јули - рођендан!

Средили апартман, убацили музику... било је 15 људи, само одабрани гости, дечко који ради са нама на базену, његова екипа... играли су beer pong, једна од ретард америчких игара - како се што пре напити. Направио сам онај прави амерички желе, то је у ствари прах у који се улије врела вода и стави се у замрзивач на 2-3 сата, а може уместо воде и водка... било је пива -Corona, колико је добро то пиво... вина, две торте... слушали музику углавном домаћицу, играли... није дуго ни трајало...

Subject: Таргет

...маркет као наш нпр. Метро... велика продавница, свега и свачега! Пријавио се за посао Over Night stocking, ноцни научник, посао: ређање робе по рафовима... један разговор, други разговор... честитамо-примљени сте! Посао није нарочито тежак... Почиње у 10 увече... Треба прво да истовариш шлепер пун кутија, да их разврсташ у магацину, поређаш на палете и тако 2 сата... пауза... улазиш у продавницу, чекају те те исте затворене кутије.. скалпел, сеци и ређај.. и све то тако до неких пола 7 ујутро па кући! Није страшно, прво почињу да ти трну стопала, па колена... па ноге више ни не осећаш....фрка у глави до неких пола 2, после утрнеш цео и не осетиш како брзо прође време! Око 7, 7:30 легнем да спавам, поцепам се од спавања до 9:30 па на базенчић... и тако... навикне се човек... није пуно тешко!
И то.. је то.. мало ли је?

Еј, још једна ствар! Није фора из филмова, пробао ја! Свака врата која су закључана могу лагано да се отворе кредитном картицом :) Поздрав, Урош!