Нисам „развео” Србина и Албанку

ВИШЕ ОД СПОРТА
Један од најснажнијих политичара на просторима Балкана, па и на свету, јесте Оливер Ивановић. Носилац је црног појаса у каратеу, четврти дан. То, наравно, није било пресудно што му је положај председника Српске листе за Косово и Метохију замењен улогом државног секретара у Министарству за КиМ у Влади Србије. До ове његове селидбе из Косовске Митровице у Београд дошло је због потреба посла.

Рођен је 1. априла 1953. године у селу Рзнић крај Дечана. Сем српског говори албански и енглески. Родитељи су му пореклом из Црне Горе.

Политику прихвата као „широко поље”. Био је члан Социјалистичке партије Србије, а сада је у Човићевој Социјалдемократској партији.

Има тројицу синова: Николу (26), Жарка (25) и Јанка (15). Завршио је вишу машинску школу, а после тога економију у Приштини, а пре тога је напустио Војну академију у Загребу...

Зашто се то догодило у Загребу?

Мој живот се тешко уклапао у „униформу”. Али, нисам могао да се одупрем притиску оца. Он је то одлучио пре моје четрнаесте године. Био сам и војни стипендиста још у средњој школи. Војска је била породична традиција. Прадеда Настадин Ивановић је био бригадни генерал црногорске војске. У Хрватској је, у време кад сам дошао у Загреб, деловао и националистички маспок, па нам је било ограничено кретање. Али, све бих то „прогутао” да сам могао да будем војни пилот...

Шта вас је спречило?

При уласку у Академију увек следе детаљни лекарски прегледи. Тада је утврђено да имам малу диоптрију, а то је била непремостива препрека за улогу пилота! Морао сам да студирам машинство... 

Шта вам је било важније од Академије?

Само спорт. У мом случају карате. Тренирао сам у цивилном клубу. Међутим, на трећој години студија, због могућих повреда и одсуства са часова, забрањено је да тренирамо ван касарне, а за један изгубљен час казна је била дан затвора. Овај дрил, дефинитивно, нисам могао да поднесем. Јавио сам то оцу... А после изласка из Академије отац је морао да врати војсци сав уложен новац за моје школовање, а то није било мало. Годинама је то отплаћивао. Ипак, тај боравак у Академији признат ми је као одслужење војног рока.    

Кад сте помирили школу и спорт?

Кад сам се 1974. године вратио из Хрватске на Косово основао сам карате клуб Трепча и уписао се на студије економије. Овај клуб је напредовао толико да смо 1995. године стигли до трећег места у Европи. У екипи смо имали првака Европе и другог на свету! А ја сам почео да се такмичим још у Загребу. Био сам други на студентском првенству Хрватске, а на Косову сам био два пута шампион у полутешкој категорији.

Како сте прошли као карате судија? 

Број такмичења више и не памтим. Био сам судија финалних мечева на око двадесет европских и светских шампионата. Судио сам и највећим карате силама Европе Французима и Шпанцима... Обишао сам свет захваљујући каратеу, спорту који ми је улепшао живот. 

Колико Вам карате помаже у политици?

Много. Карате дисциплинује човека. У том спорту, као у свим борилачким вештинама, има будистичког приступа. Основни став је упознати себе и контролисати све своје поступке, а потом следи концентрација на онога преко пута, на саговорника или ривала. Сваки његов покрет, свака његова реч може да буде знак какав је борац, какву физичку и менталну снагу има, које су му намере... А после тога долази самопоуздање.

Коме верујете на Косову?

Живот ме је научио да никоме не верујем потпуно. Ипак, имам поверење у неки људе. Имају Албанци једну младу генерацију, врло образованих људи, са којима је прича отворена. Школовани су у иностранству. Са њима човек може јасно да се не сложи, а да тиме не изазове конфликт. Они ће ускоро доћи на власт. 

Да ли имате везе са Албанцима?

У свакој друштвеној сфери, од уметника и спортиста, па до политичара, имам људе којима бих могао некога да пошаљем ради одређене помоћи. Они ме поштују, јер никад не кажем оно што не мислим и никога од њих не вређам, а они до тога јако држе, упркос чињеници да се не слажемо.

Да ли имате имовину на Косову?

Сва моја имовина је на Косову, у Митровици, као и нерешена заоставштина око породичне куће у Дечанима. Ову кућу делимо са три тетке, које живе у Србији као интерно расељена лица. Уколико оне реше да продају кућу, сложићу се са тим. Јер, у Дечане се, вероватно, нико неће вратити.

Како Срби тумаче ваш одлазак у Београд?

Често сам у Митровици. Тамо ми је и породица. У Београду је само средњи син Жарко. Он ради у банкарству. Никола завршава Грађевински факултет, а Јанко иде у први разред гимназије.

Шта је са српско-албанским браковима?

Било их је, али то је сад велика реткост. Знам за два таква брака. Оба су су склопљена 2002. године. О једном знам све. Он је Србин, полицајац, она Албанка... То је била дуга, права љубав. Њени су тражили да их „разведем”, а мени то није падало на памет. И остали су у љубави...

Да ли сте, некад, имали Албанку за девојку?

Не бих баш о томе. То је нешто сасвим лично...

А да ли бисте прихватили Албанку за снају?

Ако је то љубав, никад се не бих противио. То би била одлука моје деце коју бих, у сваком случају, поштовао. 

Ко Вам је од Албанаца пријатељ?

Имао сам до 1998. године доста пријатеља Албанаца. И сад тугујем за једним који је убијен у рату. Радили смо заједно. Био је веома мудар. Много сам од њега научио...

Да ли бисте у Приштини могли слободно да прошетате?

Па, не баш слободно. Увек је то скопчано са одређеним ризиком. Поготово откад сам државни секретар... Али, кад дајем изјаве за њихове новине, у којима говорим о оном што њима не одговара, нико од њих ме не вређа у коментарима. То је знак који ми каже да они мене не мрзе.  

Са којим мотивом говорите албански?

Због бољег разумевања са људима из средине у којој живим. То је начин да их добро упознам. А кад им покажем да знам њихов језик они после минут, два проговоре српски. 

А да ли су сачували поштење, дату реч, бесу..?

Тај однос се променио. Мало заједница поштује традицију. Таквих породица, са утврђеном хијерархијом и чврстом речи, речи која је јача од свих закона, има још само у најзабаченијим селима.

Која је разлика између Албанаца?

Албанци из Албаније су се брзо отворили према Европи и свету, а код ових са Косова тај процес је мало спорији. Он је убрзан тек од 1999. године доласком страних трупа. Они су прилично затворен народ.

Да ли се виђате са Аземом Власијем?

Он је био Титов „пионир”, актер је низа догађања, па је често субјективан. Али, коректан је саговорник. Никад за свој став не тврди да је једини. Поштује туђе мишљење...

Како се слажу Срби на Косову? 

Постоји субјективан осећај, који није без основа, да се Србима на северу поклања већа пажња Београда. Тај мост на Ибру је, вероватно, најпознатији мост у Европи, јер је поприште многих битака, па се на тај начин прича и о Митровици. Ипак, сви Срби на Косову су под истом пажњом Србије.

Шта је са Горанцима?

Они су староседеоци, аутохтон народ, са специфичном културом и традицијом. Има их око тридесетак хиљада. Њихов језик је сличан српском, али се они, притиснути свим догађањима, сад деле на три групације: једни желе да остану оно што јесу, други се приближавају Бошњацима и Сарајеву, а трећи Албанцима и Приштини.

А како све ово тумачи Исмаил Кадаре?

Кадаре је најзначајнији албански књижевник. Писац је књиге „Генерал мртве војске”. Стални је кандидат за Нобелову награду. Дуго је, у време комунистичке диктатуре, живео у Француској. А кад су у питању догађаји на Косову огласио се после 17. марта 2004. године. Тада је оштро критиковао косовске Албанце због паљења српских цркава и манастира...