Без пиџаме у школу

Уторак, 24. фебруар 2009.
Када сам први пут, пре више од шест месеци у школи видео девојку одевену у пиџаму и плишане папуче, насмешио сам се мислећи да је заборавила да се пресвуче пре него што се ,,укрцала’’ на школски аутобус. Онда сам угледао следећу особу слично одевену и следећу и следећу. Тако ми је постало нормално да видим људе у плишаним папучама разних облика како се шетају школом. Било ми је занимљиво видети и ђаке, који са собом доносе ћебад и јастуке, али сам и то престао да примећујем. Професори о томе не брину и немају коментара.
Али, данас су се ствари промениле. На првом часу нам је саопштено да се од следеће недеље уводи ,,дрес код’’. Иако често незаинтересовани за било каква правила, већина ђака данас су били увређени променама које су их задесиле. Професорка глуме, имала је задатак да нам прочита листу забрањене одеће. Ја сам је замолио за копију, јер су ме наведене одреднице слатко насмејале.

,,Од понедељка, 2. фебруара ученици који не буду поштовали правила биће опоменути и послати кућама да се пресвуку (у случају да са собом немају адекватну одећу за пресвлачење). Правила су следећа: забрањено је ношење плишаних папуча и сандала; чарапе које ученици носе морају бити одговарајуће боје што значи да не смеју бити дречавих боја и веома упадљиве; дозвољене су све врсте дугачких панталона, које не смеју бити исцепане и откривати кожу од колена па навише; панталоне не смеју бити спуштене ниско тако да ученици експонирају доњи веш, а такође је забрањено експонирање коже абдомена; шорцеви су дозвољени, али не смеју бити краћи од 3 инча изнад колена (уколико је одоба ниска или има кратке ноге дужина се мери према домашају руке), сукње су дозвољене (само за особе женског пола) и морају бити дужине до испод колена; мајице свих боја су дозвољене, али на њима не смеју бити одштампане слике веће од 3 са 3 инча (8 са 8 центиметара) и не смеју имати никакву увредљиву и идеолошку садржину; дуксерице, јакне и џемпери такође не смеју садржати слике веће од 3 са 3 инча и увредљиву и идеолошку садржину; капе свих врста током часа су забрањене као и наочари за сунце; забрањане је доношење делова постељине и стаклених и металних предмета (посуђа) од куће.

Професори који не буду пријављивали ученике који не поштују правила облачења биће опоменути. Сматрамо да ће нова правила унапредити однос ученика према школи и помоћи развој образовног система. Управа државних школа Рио Ранчо, Нови Мексико.’’

Запрепашћена лица су свуда око мене. Свако има питање и свако је због нечега љут.
-Марко, реци им ти како је код вас у школама? Када сазнају, неће бити тако љути!-, обратила ми се професорна, покушавши тако да не одговори на многобројна питања.

-Ми можда имамо правила облачења, али их ја никада нисам видео и нико ми о њима није говорио. Није баш да долазимо у униформама, али било би јако чудно када би се у школи неко појавио у пиџами и плишаним папучама, вукући за собом ћебе и носећи шољу кафе.

Сви су ме збуњено гледали и нису имали питања, али су и даље били љути. Једна девојка је подигла руку и упитала:

-Значи ни ,,Холистер’’ нећемо смети више да носимо?

-Знам да сте скупо плаћали све те дуксерице и мајице са огромним ,,Холистер’’ натписима, али све што је веће од 3 са 3 инча неће бити дозвољено! Зар то није довољно јасно?-, професорка је још једном објаснила.

Прошло је доста времена од када сам дошао, а остало га је мало. Постало ми је теже да правим поређења америчких и српских навика и разлика. Трудим се да примећујем и разумевам.