Лозинка: „лудница“

Овог месеца сам за лозинку изабрао “лудница”. Увек је бирам да има смисла. А фирма је баш таква. Акције су пале десет пута за две године од како сам овде. Плата стиже редовно, јер би њен изостанак значио крај фирме. Овако, изгледа све нормално. Добро, зна се да сваки од тридесетак колега тражи посао, али нико то јавно не прича. Нисам ништа рекао о фирми - производе папир, једини у Аустралији. У садашњој кризи, фирме прво престану да рекламирају и стаје продаја папира. Али криза је почела још пре три године. Фабрика је застарела и они су почели да граде нову. Сав новац је ишао на градњу, која се отегла. Ушли су у дугове, и ево сада је нова фабрика завршена али је стављена на продају. Од добијених пара би требало да врате дугове, да би овај други део компаније, који се бави трговином, може да настави рад.

Притискају да се ради што више. Плаше нас како се не зна докле ће фирма издржати. Ови млађи ће наћи посао, али старији, који имају велике кредите, су у великој невољи. Ја сам старији али немам кредит. То рекох мом босу кад смо се недавно свађали, а њему се то није допало. Не зна он да се у мом селу ни слама не узима на зајам. “Дуг је лош друг” учили су нас. А овде је све на кредит: кућа, ауто, путовање. Оно што се код нас радило са чековима је “мала беба” у односу на њих. Једино храну купују за готово - земља је богата па тога има довољно.

Док ово пишем из даљине се чује глас Каролине, која свакодневно уноси на десетине нових материјала у компјутер, јер стари матерјали више “нису добри”. Колегу Мартина нисам видео месецима. Вратио се јуче сав оседео. Имао је неку операцију. Једино је Малезијка Лијана насмејана. Дала им отказ а онда је вратили да напише шта је радила. Плаћају је бар дупло више. Ако је паметна написаће све погрешно, а они “нема шансе” да то провере јер то нико не зна осим ње. Знање има цену само ако умете да га продате. Ја сам много тога дао бесплатно - не умем да лажем. То нисам научио чак ни на овом “крвавом Западу“. Умем да фолирам, по мало, али када дође до лажи ту станем. Сетим се приче баба Јелице о њеном мужу, мом деди, кога је ударио гром. На самрти је рекао “То ме је стигло што сам као војник бацао у Вардар непослушне војнике са каменом око врата”. Ови овде нису имали баба Јелицу.

За ручак имамо сат слободно. Сами одређујемо почетак и крај. Тиме, у нормалним ситуацијама, добијамо флексибилност за рад. Али сада се то претворило у празну канцеларију од дванаест до два. То је време за интервјуе за нови посао, за недељну куповину, посету фризеру, шетњу око блока, џогинг. Цела два сата, јер то је време које нико не проверава - за сада!

Јуче је стигао један мејл – траже да предложимо идеје за штедњу. Наравно да је на почетку мејла списак идеја које већ постоје. Тако су на леп начин дали до знања како да се понашамо. Прва идеја је укидање службених аутомобила за јавну употребу. Од сада користите своје аутомобиле, каже мејл. Наравно, уз надокнаду

Нагађа се ко ће купити фабрику – Кинези, Индијци или неко трећи. Мој шеф каже да ће он, ако је купе Индици, дати отказ. У ствари рекао је да ће извршити самоубиство, али неће, па сам ја то мало ублажио. Не умеју они да буду националисти као ми, али ови из унутрашњости (фармери) су везани за земљу, за “блато” што би они рекли.

Свет се полако претвара у “reality show”, па останите на вези за крај приче...И сам бих волео да знам какав ће бити.

(наставак следи...)