За све је крива Исидоре Данкан

Од њеног последњег изласка на такмичарску сцену протекло је двадесет година, а њу, Милену Рељин, још многи знају, чак и они које спорт уопште не занима.

О њој се писало и говорило као о мезимици нације. Десет година је била члан „топ клуба 20” најбољих ритмичарки на свету. А сад је у четворострукој улози: тренер је и директор у клубу Ритам, који је основала 2002. године, председник је Комисије „Жене и спорт” Олимпијског комитета Србије и потпредседник Антидопинг агенције Србије.

Ритмичка гуимнастика је, у тих деведесет секунди, колико траје „представа”, спорт, али то је, истовремено, уз музику, па и реквизите (вијача, обруч, лопта, чуњеви, трака...) и игра на највишем уметничком нивоу. Најбољу оцену за њену игру дао је Славко Перван, некад познати југословенски балетан и балетски кореограф. Рекао је: „Не смем гласно да изустим, али ово је више балет од самог балета”!

Рођена је 25. маја 1967. године у Београду. У браку са Ненадом Татићем има троје деце: Мину (13), Ђорђа (12) и Дуњу (9).

Кад је рођена ритмичка гимнастика?

Било је то почетком двадесетог века. Први ослобођени покрет у игри, којим је одређен и развој ритмике, направила је Исидора Данкан, америчка плесачица и „најбоља другарица”, а потом и супруга Сергеја Јесењина, руског песника, у време кад је отворила школу слободног плеса у Москви. А у Србији је прву школу ритмике имала новинарка „Политике” Мага Магазиновић. Такмичења у ритмици почела су после Другог светског рата. Прво светско првенство одржано је 1963. године у Будимпешти, а од 1984. године ритмика је, у Лос Анђелесу, уведена и у олимпијска такмичења.

Како сте ушли у ритмику?

Сасвим случајно. Од првог разреда основне школе играла сам фолклор у хали „Шумице”. У том спортском центру била сам у разним секцијама. Једног дана другарица ме одвела на час ритмике који је држала професорка физичког Анкица Жарковић. Од тада је ритмика постала значајан део мог живота.

Како су тада реаговали ваши родитељи?

Кад сам о мом избору спорта обавестила мајку Вукицу и оца Миту, који су били кошаркаши, мајка у Партизану, а потом и у Радничком, а отац у Радничком, они нису имали ништа против мог одласка у ритмику, иако, мислим, нису тада тачно ни знали о чему се заправо ради.

Кад је стигао први успех?

Исте, 1977. године. У децембру је одржан турнир на нивоу Југославије, на коме сам, у пионирској категорији, као члан клуба Сењак, била друга. За награду сам добила великог плишаног зеку који је био висок две трећине мог стаса. Од тада сам озбиљно тренирала са Оливером Радосављевић, а потом, десетак година, са Јасном Томић.

А на ком месту вам је била школа?

Упркос чињеници да сам била врхунски спортиста школа ми је била на првом месту. Имала сам увек петице из свих предмета. И тако дванаест година. Била сам „вуковац” без обзира на велики рад у спорту и на све животне изазове. Уступак спорту начинила сам у избору факултета. Уместо генетичког инжињеринга, науке коју и сад обожавам, завршила сам Факултет за физичку културу.

Који су ваши спортски домети?

Два пута сам била финалиста олимпијских игара. У Јапану 1987. године била сам трећа у такмичењу на коме су се окупиле најбоље ритмичарке света. Нисам могла да стигнем до медаља у конкуренцији ритмичарки великог СССР-а и Бугарске, јер су за све биле недостижне.

Кад сте напустили такмичење?

Из тог дела ритмике изашла сам 1989. године, после шампионата света у Сарајеву. Догодило се то на најлепши начин. Крај каријере и најбољи резултат уз тренера Наду Вучковић-Писић. Освојила сам високо, шесто место и учествовала у три финала. После тога сам се предала тренерском послу у Партизану и суђењу на међународним такмичењима, а у међувремену сам родила троје деце. После свих порођаја била сам, захваљујући мужу и нашој организацији посла, у сали већ после два, три месеца...

Шта је био ваш следећи корак?

Основала сам клуб Ритам, 2002. године. На првом часу је било само шест девојчица, а сад их годишње, кроз нашу клупску школу, прође више од хиљаду. Кренули смо из једне, а сад радимо у девет сала у Београду. Уз нас су девојчице од четири до осамнаест година. Имамо и такмичарску групу од двадесет пет девојчица. Планирамо да отворимо школу и за старије, као вид рекреације. А сваке године, у јуну, организујемо велику ревију у току које показујемо резултате рада нашег клуба. Уз још три манифестације имамо и међународни турнир.

Шта су одлике овог спорта?

Ритмика је и спорт и уметност, а базу јој чине балет и музика, јер музика диригује покретом. Она је, истовремено, спој и свих могућих ритмова, па сем снаге развија и лепоту девојака и грациозност њихових покрета. У ритмици се види цела жена. Њен карактер, темперамент, жеља за доказивањем, женственост... Девојке у овом спорту, уз музику и реквизите, играју и са наглашеном жељом да се допадну. У тој игри показује се и дух жене. Игра је потпуно отвори. Зато су неке ритмичарке често другачије на сцени, него ван тог простора. Оне своје право лице показују у покрету, у игри... Ритмика је углавном женски спорт. Додуше, има и мушких екипа, посебно у Јапану. Мушка ритмика више личи на врхунску партерну гимнастику, али још није званично призната.

Шта ритмика још даје жени?

Овај спорт се потпуно „предаје” жени. Он јој даје лепоту тела и духа, а истовремено и чува тај њен изглед. Девојчице у ритмици најлакше „прогурају” сва искушења и буре пубертета, а посебно је значајно што, у бављењу ритмиком, жене добијају оне атрибуте које свака од њих жели. Уз све то ритам развија и унутрашњу лепоту.

Колико у ритмици има еротике?

Има је онолико колико одређени покрети могу да наговесте еротику.

Да ли мушкарци више гледају жену, а мање њену игру?

У време кад сам се такмичила нисам то запазила, јер о томе нисам размишљала. Али, сад, као тренер и судија, претпостављам да има и тога. То закључујем по неким коментарима.

Да ли вас је спорт одвајао од љубави?

Мислим да свака особа има времена за све. Исто тако мислим да свако има право да бира какав ће живот да води. Изабрала сам спорт за свој живот. А била сам, можда, као млађа, ускраћена за нешто, али сам, на другој страни, добијала оно што моји вршњаци нису имали. Али, и тада сам, повремено, организовала журке. Први пут сам се заљубила у гимназији. За мене је то било врло позитивно. Увек сам реаговала на љубав као на највећи покретач свих односа...

Шта је најважније у брачним односима?

Разумевање и слобода одлучивања. Наравно – слобода без злоупотребе. У том односу живим са Ненадом већ четрнаест година. Мени је лепо, а он се не жали.

Да ли секс помаже или одмаже спортистима?

Ту су подељена мишљења. Нисмо сви исти. Знам да ће то некоме пријати, јер ће секс доживети као релаксацију, а неко други тражи свој, посебан начин опуштања. Најважније је да се ни једнима ни другима не поремети концентрација пред спортски догађај. У овим односима је пресудна психолошка улога тренера.

Шта је суштина бића жене?

За мене је то, пре свега, материнство и остварење своје личности и у приватном и у пословном животу. Али, жена мора да се чува моралне дилеме – абортуса, јер живот почиње у тренутку зачећа... Али, о овом проблему, о наталитету, много би требало да брине и држава. Јер, живот у Србији се гаси!

Који пол је јачи?

То је, у сваком случају, жена! Потврђујемо се у свим односима. А и стара пословица каже: „Кућа стоји на жени, а не на земљи”.

Да ли сте на трагу смисла живота?

Потпуно сам испуњена као особа. Веома сам срећна и задовољна. Тако доживљавам себе и све чланове најуже породице. Наравно, и све рођаке и интимне пријатеље за које ме везује искрена љубав и, подразумева се, велико међусобно поверење.

Шта вам је највредније?

Највреднија су ми деца. Ненад и ја се трудимо да им нашим поступцима дамо пример како се пролази кроз живот. Наша жеља је да Мину, Ђорђа и Дуњу доведемо пред нека врата која ће они умети сами да отворе и да оду у свој свет...