Уганда родила блискоисточну Хрватску

Уторак, 10. март 2009.
Већ сам једном написао да је једно од често постављаних питања мени као странцу: ,,Да ли ви, тамо, имате пуно трудних девојака у школама?’’ Када кажем да немамо, сви се чуде, али не и професори. Кажу, то је америчка бољка. У почетку, баш као и пиџама у школу и труднице су за мене биле изненађење.

Са том тематиком нисам био претерано упознат, док једна девојка из мог разреда није почела временом да се увећава. Онда сам је једном дискретно упитао, да ли си трудна? Иако сам се плашио да ћу је увредити питањем, врло радосно ми је саопшти да јесте. Нисам је питао колико дуго, али јој је стомак био прилично велики. Временом сам схватио.

У америчким средњим школама, па и у овој, постоје играонице и вртићи у којима се чувају деца ученица, а постоје и средње школе са мање захтевним програмима, само за поменуте случајеве. На часу америчке историје након многобројних породичних презентација постало ми је јасно како ствари фунционишу. Зато је вероватно и логично да многи амерички средњошколаци не живе са оба родитеља и да је доста деце резултат ,,љубави’’ играча средњошколског америчког фудбала и навијачице, „чирлидерсице“.

Тако се, тврде експерти америчке ,,породичне’’ политике, и одржава америчка средња класа. Имајући у виду велике могућности, како они кажу, мора постојати и нешто што ће зауставити велики број Американаца и начинити их просечним. Кочнице су, мени се чини, аутомобили, послови, родитељи, системи вредности и веома често - бебе.

Овај ,,проблем’’ био је и важна тема прошлогодишње председничке кампање. Два термина поделила су Америку и веома утицала на резултате. Про-животни су они који сматрају да је живот детета непроцењив и да абортус никада не сме бити дозвољен, док су про-изборни они који сматрају да је питање рођења детета одлука жене. За ,,живот’’ се, традиционално залажу републиканци, а за ,,избор’’ демократе. Зато многи либерални средњошколци, који ,,постоје’’ баш зато што неко није доводио у питање њихов живот, ипак мисле да је Мекејн био бољи избор.

Уганда, тако се зове девојка из мог одељења, је у деветом месецу трудноће. Прошлог понедељка није дошла у школу, а професор нам је рекао да се породила и родила девојчицу. Данас је пажљиви професор донео велики букет цвећа и рекао нам да је то за њу, јер ће данас доћи на час.

-Зар се она није породила пре седам дана?- упитао сам потпуно изненађен.

-Да. Ево, једна професорка енглеског се породила у петак, а већ је морала од понедељка да почне да ради, јер нисмо успели да јој нађемо замену. Шта је ту чудно?
Тако сам почео да им објашњавам како код нас труднице болују пет месеци пре порођаја и годину дана после, ако роде близанце болују по две, три године, а када би се код нас десио фамозни случај ,,осморки’’ мајка би вероватно одмах била пензионисана. Логично питање је било, од чега живе за све то време боловања? Колико сам упознат, рекао сам им да држава плаћа. Били су зачуђени и упитали су ме, каква је то држава па да плаћа трудницама годину дана нерада? Комунистичка?

-Нисмо ми комунисти, него сте ви превише капиталисти-, нашалио сам се. Затим је у учионицу ушла Уганда, сва насмејана, као да се пре седам дана није породила. Професор јој је уручио цвеће. Сви су јој постављали питања и дивили јој се. Једна девојка ју је сасвим мирно упитала:

-Хоћеш ли да даш дете на усвајање?

Иако ми се питање чинило веома неумесним, Уганда је без запрепашћења одговорила да ће га ипак задржати.

-А како се зове беба?-, упитао сам.

-Кроејша (Хрватска), као име оне државе са Блиског истока-, одговорила је.