Лудница 4

Главни јунак је "поклекао" у претходној, трећој еизоди овог серијала. Тачно је, у задње четири године радио сам у осам фирми и не могу да замислим девету. Није лоше да овде кажем да је све што сам написао истина, једино мењам имена. А други коментар "публике" је био "опаааа, кућа, па није теби тако лоше". Они те муке, "брате", плаћају цифром која има једну нулу и једну четворку (на сат, у еврима). Не причамо ми о парама него о мукама. Уосталом, у Аустралији кућу (или куће) нема само онај ко то неће.

Да мало објасним: у Аустралији, ако немате сталан приход после 65-те (даме после 60-те), онда добијајате државну пензију, а износ је једнак за све (не зависи од тога каква су вам била примања док сте радили). Међутим, генерација рођена после другог светског рата је многобројна, па када сви они оду у пензију, ови млађи неће моћи да их издржавају.

Да би решили тај проблем, уведен је обавезан порез за пензију од 9%. Новац од тог пореза иде у лични порески фонд (не даје се садашњим пензионерима). Међутим, са тим порезом се кренуло 1992. па људи нису акумулирали довољно. Да би убрзали акумулацију, држава је дозволила да појединци сами уплаћују додатна стредства - уз пореске олакшице. Дакле, уместо да узмете плату, ви уплатите новац у пензијски фонд а на тај новац плаћате мањи порез за 15-30% (грубо речено).

Ја сам се "упецао" на тај систем и када су ми у фирми, у којој сам радио раније, дали отпремнину, сав новац сам уплатио у мој приватни пензијски фонд. Тим новцем обично располажу регистровани фондови, али су пре неколико година дозволили да појединац може сам да их инвестира. Многи који су то урадили, опекли су се јер су уложили новац у акције. А онда је новац почео да нестаје (због финансијске кризе). Сада такви “несрећници” морају да одложе одлазак у пензију док не “поврате” изгубљено. Уосталом, овај проблем имају и они који су остали у регистрованим фондовима ако нису променили структуру улагања и “побегли” од акција. Државне пензије и даље функционишу, мада се не зна докле ће. Нису велике али од њих може да се живи (око 1000 евра месечно за брачни пар)

И ја сам имао новац уложен у акције, али сам их почетком 2008. претворио у готовину, орочио и сада сам, коначно, од тог новца купио кућу. Али правило овде је, да кућа мора да се изнајми, а станари не смеју да буду у сродству са власником.....

Него како је изгледало радити у тих осам фирми. Дођеш у нову фирму а они не знају шта је у ствари проблем. Дају ти кључеве од свега и кажу имаш три месеца. Онда почиње "ходање по јајима". У једној фирми су ме звали на разговор за један проблем а онда ми дали други. Приметили су грешку тек после неколико дана, али су дозволили да наставим. Направили су леп ручак на крају. Био је неки индијски ресторан са оним хлебом што га пеку на лицу места и пилетином на жару. Зачини су били мало јаки, али је било све свеже, онако као код нас кад одеш на роштиљ у кафану поред аутобуске станице. Не, пива у флашама није било, ако је то неко хтео да пита.

У фабрици лекова сам радио за кориснике у Кореји, а посао је започет у Индији, па су забрљали. Прво сам од Индијаца "извукао" оно што је било добро а онда наставио. Радио сам и за њихов Божић. У ствари, позвали су ме на прославу, доле у центар града, али када су они почели да се опијају, ја сам сео у кола, кроз тунел и натраг у канцеларију. Тих дана мењали су и еркондишн па је температура била грешком постављена на осамнаест степени. Стављао сам лед поред термостата да подигнем температуру, јер овај није имао дугме за подешавање а мајстори су били "доле у граду".

Кад мало боље размислим, малопре сам вас мало слагао. Вратио бих се једино у фабрику цигарета. Тамо сам радио петнаест година - то је био мој први посао. Лепо је било тих година, фабрика јака, пара на све стране. Плаћали су чак и аспирине које сам куповао деци. А онда су почеле забране пушења. Компанија је полако тонула, а притисак на раднике растао. Око 2000. је било најтеже. Онај Y2К вирус је однео много живаца. Гурали су још неколико година а онда су све компјутере преселили у Индију. Нама су дали добру отпремнину - половину оних пара од којих сам сада купио "ту кућу".

Звали ме агенти за запошљавање неколико пута када су поново тражили раднике у фабрици цигарета. А да - оно са Индијом изгледа да није успело. Или ако је успело, успело је само делимично - у Индији могу да раде само рутинске ствари. А када дође то великог с....проблема онда им треба будала као ја. Хтео бих да се вратим у фабрику цигарета да видим лице Каролине која ми је дала коверту са отпремнином. Она је остала, јер је у међувремену, постала велики менаџер. А ја сам јој помагао да напише први програм.

Звао ме агент пре две недеље за посао у тој фабрици цигарета. Плаћају двадесет евра на дан мање него што је твоја цена, јел пристајеш? пита ме. За њих може, рекох. Одужило се са одговором, изгледа да Каролина не жели да ме поново види.

Ето зато сам купио ту кућу. Поправљаћу паркет и сам ћу да кречим. А са станарима ћу да будем као са братом. Добро и ту има проблема, али ту причу ћу вам испричати другом приликом.

Сад остајте у здрављу и молим наставите са коментарима. Они ме одржавају у животу од девет до пет.