Права и предрасуде

Мада су бели и црни магови, врачаре, видовњаци, звездочатци, пророчице... исконска појава – у Србији им је одзвонило. Бар на телевизији. Сходно својим надлежностима, Републичка радиодифузна агенција недавно је забранила њихово појављивање на телевизији. Емисије тог типа красиле су, по правилу, програме малих ТВ станица у кабловској дистрибуцији. Ускраћујући им овај садржај, РРА их је лишила сигурног прихода, а тиме угрозила и њихов опстанак.

Скидање са екрана „читача судбине”, као ни потпуни нестанак појединих ТВ кућа, неће наудити општем добру. Али и даље ће постојати људи који више верују предсказањима из хороскопа, тарот карата, кристалне кугле, кафеног соца или линија свог длана него званичницима из скупштине, владе, министарстава, академија, института. И зато је Наташа Миљковић лако обезбедила две супротстављене стране за дебату у „Кључу” чију је тему означила као празноверје и кроз њу госте и гледаоце провела елегантно, са симпатијама и разумевањем за различитости. Емисија, као ни већина сличних, није приближила опонентске ставове, али је изложила занимљива запажања, искуства и тумачења.

А могла би да се настави питањима о сад толико наглашаваним људским правима. Рецимо: да ли и држава и црква (заједно) подржавају овакво законско лишавање грађанки и грађана права да утеху и наду не налазе код њих, него једино код астролога; да ли је једном личном својству (склоности ка празноверју) одузето право на јавно испољавање те је прогоњено у таму приватности; да ли је једној групи, такорећи еснафу, укинуто право на рад под претпоставком (предрасудом) о преварантској делатности; да ли је радикалан отклон од парапсихолошких феномена негирање значајне етнографске и фолклорне традиције народа...

Што се, пак, Радиодифузне агенције тиче, она би бригу за јавну добробит могла да настави реакцијом на једну другу ТВ пошаст која одлике епидемије потврђује ширењем и на канале с националном фреквенцијом. Реч је о телефонским квизовима, играма погађања речи и ликова, у којима наивни играчи губе новац уместо да га добијају.

Не зна се кога треба више жалити (заштитити): оне „џирло” девојке којима је задатак да подстичу гледаоце на јављање стављајући им у изглед све веће и веће суме и да непрестано говоре вртећи све време, без трунке предаха, једно те исто – или оне који се упорно јављају уверени да су надомак циља, а он им стално и свима измиче. Ствар је и замишљена тако да победника у тој нефер игри никад нема са ове наше стране екрана. Па ко воли, нек изволи (да се бламира). Добровољан избор, што би рекли аутори „'Тренутка истине”.

Истински обеспокојавајућа је чињеница да обе поменуте врсте програма буде непријатна сећања и страх од „понављања историје”. Наиме, и ТВ пророци и ТВ лутрије везују се за тешко време деведесетих као један вид бекства од страдања, оскудице, сиромаштва, безнађа. Но, та се осећања не укидају декретом, као ТВ садржаји. Потребна је промена контекста. А за то је надлежна нека друга адреса.