Тумачење аждахе

Драмски писац Радослав Павловић протекле недеље је освојио медије. Не због својих монолога, дијалога, реплика које је надахнуто подарио својим телевизијским јунацима: Дракчету, официру Вранићу и другим у серији „Мој рођак са села”, већ зато што се истакао лично. Овога пута обратио се јавности у својству потпредседника Одбора за културу Српске напредне странке на конференцији за новинаре на којој је оценио да је држава Србија у филму „Свети Георгије убива аждаху” (премијерно приказан 11. марта у „Сава центру”), рађеном по сценарију Душана Ковачевића и у режији Срђана Драгојевића, финансирала фалсификат о властитој историји. Односно, да је у овом остварењу приказано да се „на Церу водила битка у рововима у којој су учествовали и инвалиди”. Неочекиваним јавним наступом, у својству политичког функционера, отворио је ново поглавље (жариште) у српској кинематографији.

Радослав Павловић је слободни уметник са изузетно богатом биографијом. Аутор је позоришних комада „Шовинистичка фарса”, „Муке по Живојину”, „Браћа по оружју”, „Мала”, „Живот Јованов”, „Чаруга” и многих других, филмова „Живети као сав нормалан свет”, „Хајде да се волимо”, „Балканска правила”, „Мала”, „Волим те највише на свету”...

Његова телевизијска серија „Мој рођак са села” о Србији, уз живописне слике овдашњег села, у једном тренутку испред телевизијских екрана окупила је више од три милиона људи. И сам је, како је недавно изјавио, био изненађен толиком гледаношћу. Ипак, добро се осећао док је писао поменуту серију, јер је, како је рекао, кроз ликове, кроз реченице које они изговарају, покушавао да афирмише оно у шта верује и у шта верује средина у којој живи. А то је да „није срамота бити поштен, да није срамота радити, да је пристојно бити пријатељ, да је пристојно рећи добар дан, да није ништа ружно ако волиш земљу у којој живиш, да није срамота ако се сетиш мајке или деде”.

Присетио се, исто тако, Душан Ковачевић у свом делу „Свети Георгије убива аждаху”, експерт за Србе и српски менталитет – како га представљају поједини критичари – приче свог деде Цветка. И наишао на оштар коментар колеге Павловића, истина са закашњењем од 27 година јер је пре толико времена написана ова драма. И док универзитетски професори сматрају да Павловићеве осуде овог филма представљају „археологију у мишљењу” и да би студенти са сличним коментарима код њих „пали на испиту”, нама остаје да се присетимо још једне Павловићеве недавне изјаве на питање да ли је његова поменута серија ревитализација идеализма као контрапункта „животној филозофији”.

„Идеализам је по дефиницији, по својој филозофској суштини, потреба да се нешто више досегне – то је једно читање. А имате и читање које је савремено, где се каже да је идеализам фалсификовано читање стварности, где се каже да стварност не ваља ништа и кад год неко прикаже стварност која није апсолутно црна, горка и зифт, тај фалсификује и тај је идеалиста”, рекао је Павловић.

Борка Требјешанин