Беч – тако близу а тако далеко

Првог октобра се навршило шеснаест година мог живота у Бечу. У међувремену сам постао Аустријанац и отац две мале Аустријанке (Бечлијке) српског порекла, радим непрекидно већ скоро 15 година, говорим немачки као матерњи (између осталог и зато јер сам га студирао). Рођен сам у Београду као и моји родитељи. Све је то представљало (а и данас представља) велику предност за нетипични "гастарбајтерски" живот у овом граду у којем се буквално на сваком ћошку чује неки од језика наше бивше заједничке домовине (а сваки разумем).

У нашој јавности (коју то уопште занима) владају велике предрасуде о овом некада најближем "граду на Западу". Љубитељи "мега-градова" (Лондон, Њујорк, Париз и сл.) из мог родног града ме понекад питају како уопште могу да живим у том "досадном" граду с гомилом "гастарбајтера" (дакле «сељака» и «примитиваца»).

Поред "гастоса" људи у Србији Беч повезују још само са историјским кичем и Новогодишњим концертом (односно валцером). Само најређи још увек знају да је то и град српске писмености и културе (Вук!).

Зато сам решио да за оне који мисле погрешно напишем пар речи о овом граду и о разлозима због којих он већ годинама традиционално заузима друго или треће место (иза Ванкувера) на листи 500 светских метропола и великих градова када је реч о квалитету живљења. Беч има најчистији ваздух и воду у Европи (вода долази - веровали или не - из Алпа и тече из чесме у сопственом стану, хладна је и невероватно доброг укуса). Највећи "проблем" бечког ваздуха је у томе што ни на шта не мирише (ни зими ни лети се не осећа, на пример, задах бензина и осталих смрдљивих материја као у Београду). Беч је миран (тих, осим у четвртима у којима живе бучни "Балканци") и безбедан. Ова последња особина главног града Аустрије је изузетно важна, поготову за оне који имају децу, али и себи желе добро. У Бечу је, дакле, скоро искључено да неко човека нападне, пребије, силује или не дај Боже убије на улици. Криминал је у порасту тек последњих неколико година и углавном се ради о провалама у радње и банке за које, су на жалост  (и то није предрасуда већ статистика) одговорни већином странци-"туристи" из нових чланица ЕУ (посебно Румуније). Али обичан човек и његова деца могу мирно да шетају градом ноћу и то по свакој његовој четврти.

Наведени квалитети се не могу довољно ценити. Када сам се овамо доселио далеке 1991. (првенствено из ментално-хигијенских разлога) Беч је упркос својој империјалној архитектури и културној понуди за мене као "рођеног Београђанина" урбаних погледа прилично личио на провинцију. Данас је то врло жив и шарен град (чему су сигурно допринеле масе странаца - посебно са Балкана, али и они из Африке). У Бечу је тренутно сваки трећи становник страног порекла (дакле није рођен у Аустрији). "Правих странаца" је "само" око 320.000 од којих је званично 125.000 из свих држава насталих из претходне Југославије (без оних са држављанством).

Овде се, дакле, човек заиста никада не осећа као странац. Када је реч о "нашој" заједници, њу данас сачињава неколико слојева (не народа): "класични гастарбајтери" (скоро сви су пензионери), њихова деца и унуци (тзв. друга и трећа генерација странаца) и нови досељеници (углавном људи са средњом или високом стручном спремом који су дошли с ратом, а међу којима су у највећем броју - некадашњи држављани Босне).

Беч је град у којем културне понуде у великој мери превазилазе његову величину. Љубитељи класичне музике (посебно опере и оперете) имају велике муке да одлуче где ће и колико често седети у некој од оперских кућа. Али и за све друге укусе овај град нуди невиђен број културних манифестација и то сваки дан.

Шта, дакле, још рећи, осим да се сам врло задовољан што живим "малтене код куће" а ипак "на Западу" у једном безбедном, чистом и беспрекорно организованом граду (поготову када је реч о јавном саобраћају, тако да овде заиста никоме не требају кола). Заиста сам задовољан, иако Бечлије и поред свих предности свог града увек нађу несто чиме су незадовољни (а то су углавном "гомиле странаца"). Упркос томе не постоји заиста ниједан реални разлог да се овај град не воли. Пријатно и навратите на неком пропутовању у домовину.