Угриз из шоље

Од ува до ува. Тако се преносе. Оне су невероватне, бизарне, ужасавајуће, симпатичне или неописиво смешне. Увек су се десиле неком другом, најчешће „познанику кумовог пријатеља”. „Прича је истинита”, спреман је да се закуне онај ко их приповеда. Упркос здравом разуму.

Оне су урбане легенде. Једне су истините, иако то у први мах звучи немогуће. Друге су само плод маште духом богатих људи, без обзира на то што се чине сасвим вероватним. Има и оних у којима су око истине исковани бројни „китњасти украси”. Таква је и прича о алигаторима у њујоршкој канализацији.

Мит

Почетком прошлог века, међу становницима „Велике јабуке” било је питање престижа донети кући бебе алигаторе са летовања на сунцем окупаној Флориди. Буцмаста, румена деца сита би се изиграла са маленим рептилима и када би они постали превелики за произвољно склепани акваријум, а премали за мамине ципеле, родитељи би их без превише размишљања бацали у клозетску шољу. И решен проблем.

Авај, ђаво не спава. Неке од отпорних животињица тврде коже преживеле су „удар водокотлића”. Одрастале су у суровим условима, постајући опасније и подмуклије него што им је то чак природа одредила да буду. У тмини која се безмало може сећи ножем, на месту које зраци сунца никада нису угледали, стасавали су страшни албино алигатори. Очију црвених као крв, беле плочасте коже, вилица толико снажних да су као од шале могли прегристи гвоздену цев…

И тако се ужас уселио у мрачне, влажне канале испод града који дању подсећа на мравињак, а ноћу на Дивљи запад. Ипак, његови становници спавали су мирно, колико год је то у Њујорку могуће, не слутећи да подно њихових ногу настаје колонија опаких, крви жедних гмизаваца.

Веровали или не, они су тамо. Чекају. Вребају. Чак и данас. Тихи и лукави, меркају плен дуго и баш када се то најмање очекује – нападају. Без грешке.

С времена на време понеки неопрезни радник градског водовода једноставно нестане. „Није се вратио с посла пре два дана, од тада га нема. Ради на одржавању канализације”, забринуто објасни супруга полицајцу који жваће сочну крофну. Искусни позорник само размени значајан поглед са дугогодишњим колегом. Жени не одговара ништа, али зна. Да, они су још тамо…

Чињенице

У овој невероватној причи заиста постоји зрно истине. Алигатор дугачак два и по метра пронађен је 1935. године надомак канализационог отвора у источном Харлему, стамбеној четврти Њујорка. Тада се претпостављало да је животиња дошла са Флориде прикачена за један од пароброда који су превозили путнике до највећег града САД. Кад се алигатор ослободио, већ се налазио у непознатом окружењу и инстинктивно је запливао уз реку Харлем. Ту је дочекао свој крај, страдајући од руку групе тинејџера који су га пронашли.