Живот као филм

Бити Михаил – Миша Баришњиков – то вам је као пируета која се дуго врти, врти... крај јој се не види. Може се, ето, и у седмој деценији живота добро заплесати ако си екстремно изузетан и заљубљен у игру, а Миша то јесте. Ускоро ће нам то и показати, са такође изврсном Аном Лагуном, на сцени новосадског СНП. Две вечери, 16. и 17. маја, играће они „Три сола и дует”. Један од највећих играча 20. столећа, али атракција и у овом „новом” веку, не може без сцене. Просто, њен је зависник.

Баришњиков се родио у Риги (Летонија, некад у СССР), у руској породици. Живот је његов као филм и као игра: узбудљив, драматичан, пун скокова, (за)окрета, прекретница... Љубав његове мајке за игру одвела га је у балетску школу, иако отац, војно лице, то није одобравао. Миши је било 12 година када је мајка трагично завршила, а даровитом сину остао је само дубок ожиљак на души и заветовање да ће испунити њену жељу да једном постане прави принц игре. У 15. години преселио се у Лењинград (Санкт Петербург). Брзо напредује у чувеној Академији „Ваганова”, тријумфује на познатом конкурсу за младе у Варни, а са 18 година већ је у „Кирову” (данас поново Маријински театар). Добре улоге просто су га јуриле и за њима прави таласи похвала са свих страна. Звезда Баришњиков је рођена. Али је од 1974. на „западном небу”.

„Киров” је био на турнеји у Канади и – Миша се није вратио. Не дуго... и он је већ привучен светлима њујоршких позорница. Морало се све то десити. Понајвише због мањка уметничких слобода. Окови класичне игре, која је за њега била као отворена књига, почели су да га превише стежу, спутавају. Хтео је и више и даље, за шта позорнице у СССР није било. У шали је говорио: „Морао сам да променим земљу јер нисам више могао да стојим поред балерина које су стално на врховима прстију, а ја сам тако низак.” Нешто вишим осећао се у Метрополитену, у ABT (Америчко балетско позориште), а посебно је „порастао” у суседном Њујорк сити балету, код Жоржа Баланшина. Иако је и сам, додуше много пре, дошао са Истока, овај популарни Мистер Б. није баш укрштао своје уметничке путеве са емигрантима пристиглим из тог правца, али у случају Баришњикова није био нарочито принципијелан. И тако се десио и Мишин први филм „Животна прекретница” и замало Оскар за споредну улогу. После је дошао филм „Беле ноћи”, ТВ серија „Секс и град”... Баришњиков је лагано постајао и глумац.

На својој главној, плесној позорници био је најблиставији у „Дон Кихоту” и „Крцку Орашчићу”. Обично се то истиче, мада су могућности другачијег избора и оцена јако велике. Више од сто кореографија, класичних и модерних, урађено је за Баришњикова. Потписивали су их: Џером Робинс, Твајла Тарп, Пол Тејлор, Марк Морис, Марта Грејам, Елвин Ејли, Мерс Канингам... Играо је на разну музику: Чајковског, Елингтона, Синатре... чак и на звук откуцаја сопственог срца. Са Марком Морисом основао је трупу White Oak Dance Project (1990–2002), а од 2004. у Њујорку постоји Баришњиков артс центар који намерава да претвори и у позориште.

-----------------------------------------------------------

Зоја Беголи: Миша Ванземаљац, мој школски друг

Млада Зоја Ђоковић (касније Беголи, солиста Балета Народног позоришта) две године се школовала у „Вагановој”. Била је генерација иза Баришњикова, али сви су се тамо познавали.

– И сви смо знали да ће мали Миша, кога памтим у скромном сивом оделу, постати велики играч. Не само у сали, него и пред огледалом у једном фоајеу, где смо се ми ђаци дружили и у доколици често вртели пируете – он је увек био далеко испред свих. У својим писмима мајци звала сам га Миша Ванземаљац. Вансеријски таленат, плус његов изврсни педагог славног имена – Александар Пушкин, који је створио и Рудолфа Нурејева, било је то гаранција за велики балетски скок до звезда. И као ђак, Миша је док игра – сијао. У школи сам имала једну малу камеру, сликала што стигнем, па је ту и Баришњиков. После много година, прегледала сам те старе филмове и понешто пребацила на ДВД. Ако у Новом Саду успем да се пробијем до Мише поклонићу му тај комадић наших школских успомена.

Мухарем Шеховић