Мој живот у Грузији

Сви народи који живе у Грузији: Грузини, Абхази, Свани, Осетини, деле брђанску гордост, традиционалност и гостопримство, које се најчешће огледа у: «Нећеш ми из куће изаћи гладан. А ако си сит нећеш изаћи непреједен!» (укратко, јело ти не гине). Управо сам данас, патролирајући галском облашћу у оквиру мировне мисије Уједињених нација, која је под контролом Абхаза, а насељена Грузинима, имао прилику да на делу и својој кожи осетим то гостопримство. Колега из Гане, наш преводилац и ја смо учинили почетничку «миротворческу» грешку и прихватили позив у кућу, да попричамо о случају присилне мобилизације Грузина у Абхаску војску.

Некако се, у току разговора, ту створио хачапури (национално јело, врста пите са сиром), "чача" (читај лозовача – зозовача), сир и лук. Мислим да су нам дали своје дневно следовање, но, свеједно, да одбијеш – не иде, наљутиће се домаћин! Све може, наравно осим чаче, па нека се љуте колико хоће. Сва срећа, другу честу грешку нисам направио – да поредим мингрелско – грузинску и абхаску кухињу (у суштини идентична, али са гомилом, само њима разумљивих, разлика).

Грузија је прелепа. У њој се смењују пејзажи гордих, дивљих, људском ногом негажених планина кавкаског венца, и благих висоравни које се клизају до Црног мора или преливају ка Јерменским планинама. Грузија је и древна земља. У њој је, кажу, Јазон са својим Агронаутима нашао "златно руно", које Грузини до данашњих дана тумаче као извор власти и легитимности краља и јединства земље. Грузија, тврде, је насељена од каменог доба а грузинска нација постоји од 12. века.

Док се о првом још и може разговарати, ово друго ипак подсећа на наше балканске историчаре, са којима је џаба дискутовати, зато то и избегавам. Грузински језик је јединствен и лексички и граматички исто као и писмо које не личи ни на једно друго у свету. Малобројни Грузини су се ретко могли одбранити од разних нападача, који су сви остављали свој утицај на грузинску културу, али који никада није избрисао самосвојност Грузије. Један податак о самосвојности Грузина – данашњи Грузини могу да читају текстове из петог или шестог века наше ере, а они из десетог једанаестог или дванаестог су део школске литературе – у оригиналу!

Главни град Грузије је древни Тбилиси. Када човек хода Тбилисијем, има утисак да гледа у историју и лепоту, све док не налети на идеологију у виду неке соц-реалистичке зграде (којих, истина, у центру нема много). Тада каже, да, Совјетски Савез, ипак. Совјети су оставили свој траг и на овом месту. Зграда не сме да буде лепа, она мора да буде функционална и да портретише једнакост. Јадан град. Међутим, иако је много претрпео, некако се опоравља и почиње да дише неким новим дахом. Фасаде су већ окречене, древна тврђава је осветљена, цркве се рестаурирају. Туцаник овде пружа посебно јак отпор асфалту, исто онако као што се центар бори против билборда, којима је ипак место на периферији. Тбилиси је редак пост – совјетски град који има ту меру.

У близини централног трга се налази, помало гротескни "Музеј совјетске окупације". Када се зна да су Стаљин и Берија били Грузини, питања ко је кога окупирао сустижу случајне пролазнике и путнике намернике. Све и да пристанемо на оно грузинско "Баш нас брига шта је Стаљин био по националности, он је нас окупирао са Русима", то и даље не објашњава тиху грузинску поноситост на великога земљака, од којег је цео свет дрхтао, и на његовог мањег брата Берију, од којега је "само" цео Совјетски Савез дрхтао. Не објашњава, јер свега 80 км од Тбилисија лежи Стаљиново родно место Гори, где је и дан данас његов музеј, са поносним путоказом који се неколико пута понавља на главној магистрали пре скретања. "То не може бити случајно"!

Пре пар година је, кажу, била мисаона именица наћи западњачку храну у Тбилисију. Ово се значајно променило у последњих пар година, од како је Грузија узела строго западни курс спољне политике. Данас војни саветници НАТО, посматрачи ОЕБС-а, Уједињених нација, као и службеници «Бритиш Петролеума», «Шела», «Шеврона» и осталих мултинационалних компанија могу да нађу немачке кобасице, фиш енд чипс, "Мекдоналдс","Пауланер" пиво и друга грешна искушења у свакој боље снабдевеној продавници. Отварају се, истина стидљиво, и велики шопинг молови, попут гигантског «Гудвила», у коме, са нескривеном радошћу признајем, дипломате могу да пазаре све што им душа хоће, по великопродајним ценама, умањеним за износ грузинског пореза. Испаде јефтиније него у Берлину или Лондону.

О људима нећу да пишем, је немам ништа уопштено да кажем о четири и по милиона људи. Имам и пријатних искустава, кад су ме јурили да ми врате паре које сам преплатио, и непријатних искуства, када су ме умало напали на улици јер им се није свидело што им се обраћам на руском.

Услуга је уопштено говорећи, далеко од западне, али опет боља него у Абхазији или недајбоже Казахстану.

Највећи део времена проводим у абхаском делу Грузије – тј. Абхазији. Кад је Бог делио земљу, кажу Абхази, они су закаснили. Када их је Бог намргођено питао "Зашто сте закаснили", они одговорише "Дворили смо госте". Бог им је због те посвећености гостопримству дао комад земље, који је, кажу, првобитно био оставио за себе – Абхазију.

У Абхазији суптропска клима најдаље досеже на север. Ако је олимпијски Сочи теме, онда су Кавказ и Црно море странице оштрог угла, који се под 30 степени простире на исток до реке Ингур(и). Унутар тога пространства живе данас Абхази, Јермени, Грузини, Руси, Украјинци и (мало) Грци. Рекао би човек да се сви боре за Абхазију због њене лепоте. Ледено горско језеро Рица, на око 3000 метара надморске висине, Новоафонски манастир, руска грађевина из 19. века која се са мора издалека види, саграђена поред истоимене пећине дуге преко 22 км, кроз коју пролази возић за туристе.

Ипак, звучи лепше него што јесте. Абхазија је јако сиромашна и под дугогодишњом је економском блокадом Грузије, што је резултат етничког рата на овим просторима 1992-93. Слично нама на Балкану, избацивали су једни друге из кућа и станова (92-93) а Грузини и до дана данашњег не могу да се врате у своје куће у Абхазији (осим у галску област). То је последица претходног избацивања Абхаза од стране Грузина, тј. периода пре него што су се Абхази вратили у Абхазију на гусеницама руских тенкова. Сад Абхази кажу да се Грузини никад неће вратити, а ови, попут Хрватске ′95, само чекају погодан тренутак да употребе сво оно силно оружје које су накуповали за последњих четири – пет година.

Свако ко чита ће почети да прави паралеле са нашом ситуацијом. Има их много, а ја не смем да их правим. Оно што могу да кажем, међутим, је да митови често творе политику, да је нација и те како жива, да произвољност у међународним односима преовлађује у односу на принципе (још увек) те да јаки и даље раде шта хоће, док слаби трпе шта морају.