Гледајући тамо преко

У мање регулисаним илити уређеним срединама, мањак опште прихваћених норми итд (писаних и неписаних) промовише закон јачега, богатијег, са бољим везама (однос према слабијима одсликава ниво развоја сваке заједнице), итд . Гледано са стране и из пристојне удаљености (мерено времеnски у годинама и просторно у 1.000км ), та спонтана хаотичност претвара се у илузију или привид слободе. Насупрот томе, извештачена љубазност, пластични осмеси, математичка тачност и подразумевајућа „правила игра“ претварају се временом у терет и извор благе депресије за „душице“ пристигле из „слободнијих“ крајева и још потпуно несраслих са новим окружењем.

Гледајући пак из отаџбине, тамо преко на бели „свет“, идеализована и нереална слика благостања, социјална сигурност, морална беспрекорност и општа срећа, изазива у најмању руку осећај сете, зависти или чак дубоке несреће поготово код оних коју су некада можда могли да испробају своју срећу „тамо преко“ или је још увек можда имају. Поглед на своје двориште често делује некако „неиспиративно“, немотивишуће, сиво.

Наравно да је реч у оба случаја о нетачним клишеима условљених предрасудама и непознавањем реалних прилика. Реч је овде о предрасудама који често могу, благо речено, да људе годинама држе у заблуди о свету у коме (не)живе.

Негде сам прочитала или чула да све што човек поседује налази се у њему самом. Свет је онакав каквим га видимо „унутрашњим видом“ а не онакав како се привиђа својом спољашношћу. Не ради се овде о препоруци неке врсте духовног аутизма који обезбеђује срећу независно од прилика у којима се живи, већ насупрот, препорука за покушај реалне спознаје свога унутрашњег „ја“ и кроз ту визуру поглед на свет који више неће бити непријатељска „датост“ већ изазов. Беда може подједнако да искриви поглед на свет баш као и богатство. Када је човек у складу са самим собом у складу је и са „светом“.

За оне који су имали стрпљења до сада ево и једне причице потпуно невезане за претходно досадно моралисање.

У фирми у којој радим, колеге се углавном скромно облаче. Типично фармерке и углавном не маркирани делови одеће – отприлике ниво кинеских бутика код нас. Може се видети и по нешта маркирано али ради се обично о „ексцесу“ везаном за некога са наших простора. Понесена том „модном тенденцијом“, у Београду често осетим испитивачке погледе везано за „марку“ одеће које носим што ме ненавикнуту на ту врсту непосредне „комуникације“ морам признати мало изненади. Овде се једноставно штеди. Али што је много, много је...

Елем, пре неки дан уђе мој шеф у биро. Као и увек, беизражајан поглед, глупо залеђени осмех - као нека искривљена маска која скрива и последњу емоцију. Да, ту је и проћелави потиљак и излизане фармерке и избледала кошуља такође. Па ипак, као да нешто ипак изгледа другачије... Коначно сам схватила да је у питању нова „фризура“: шишке изрецкане цик-цак, зулуфи различите дужине, пар прамена преко ушију али само са једне стране, једном речју катастрофа. Наравно да нисам пропустила прилику да пристојно похвалим нови „хаир-стyлинг“ што је шеф наравно схватио како искрени комплимент. Још се и похвали како његова жена лепо шиша (ма златне руке) и како је права штета бацати паре на разно-разне фризере када је таква могућност код њега већ на располагању. Е да, каже још, није лоше мало и приштедети у овој општој оскудацији и кризи...итд...

Јадан човек, има само примања од 100.000 евра годишње.