Открила сам: Кнез Михаило је убијен с леђа

ВИШЕ ОД СПОРТА
Понекад је добро да образовање и опредељење не иду у истом смеру. Пример за то даје нам Сања Домазет, дипломирани правник, која већ десетак година, као писац, освежава српску књижевну и позоришну сцену.

Њен потпис читамо испод драмских текстова „Пуњене тиквице”, представи која је премијерно изведена још 1996. године у Југословенском драмском позоришту, па „Крила од олова”, која је посвећена сликарки Милени Павловић Барили, а „Фрида Кало” се игра у Мадленијануму...

А после прве освојене награде „Женско перо”, коју јој је 2006. године доделио часопис „Базар” за роман „Ко плаче”, Сањи се остварио сан; од тада је постала препознатљива и као романописац, па следе: „Анатомија заноса”, „Азил”, „Моћ маске”, „Сенке”, „Божанствени безбожници”, као и сви преводи на француски, енглески, бугарски, пољски...

Рођена је 1968. године у Смедереву. Магистрирала је и припрема докторат. Удата је за Горана Даничића, глумца Југословенског драмског позоришта. Имају кћер Настасју-Аљу (11).

Шта памтите из времена одрастања?

Одрасла сам у породици која је сматрала да је важније бити добар него моћан, као и да не постоји ништа лепше и важније од уметности. Памтим огроман број шахиста који су из свих крајева света долазили код нас. Мој отац Славко, правник, био је страствени шахиста. Тако сам, као дете, упознала Ботвиника, Таља, Смислова... Памтим и огромну количину књига у кући. И данас на пут носим два кофера. У првом су књиге...  

Колико сте били у спорту?

У спорту, у одбојци, била сам врло мало. Још у основној школи. Али, сад је мој спорт шетња, дуга шетњу уз воду. Највише волим тај ход уз море. Обожавам путовања. Велики сам пешак по свим градовима света. Цео Париз пређем пешице, цео Лондон... Очарало ме Средоземно море из свих „углова”. Потпуно сам морски тип.

Ко Вам је пример за углед у историји...

Волим Андрићеву умереност, повученост и његов став да је у „ћутању сигурност”. Ако бих тражила угледнике међу писцима то би били они који су живели крајње повучено или авантуристички. На пример Карен Бликсен која је у Африци купила фарму. Пише се у самоћи. Писање и естрада не смеју да имају додирних тачака. Због тога је Холивуд био одуран већини највећих писаца.

… а ко у Вашем животу?

У сваком случају родитељи, њихов миран, грађански начин живота. Њихова међусобна оданост. Њихова велика љубав која се и у романима тешко среће. Једна сигурност које у овим временима више нема. То свето тројство родитеља и деце све је ређе и ређе.

Шта Вас занима у писању?

Мене одувек занима судбина човека, али и унутрашњост човекова, дух. Мислим да је ову тему, после старих Грка, Фројд само начео. Тек ћемо сазнавати шта се све у нама налази, које све сфере и који светови, која свест и која подсвест. Али, силна средства за комуницирање терају нас да губимо контакт сами са собом и, наравно, са другима. Посебно због тога што неки „бришу” делове својих живота. А и важни догађаји из историје се склањају.

Који на пример?

Гледала сам изложбу униформи. Видела сам одело у коме је убијен кнез Михаило Обреновић (1868). То одело није опрано. И по томе како је пуцано видела сам да је он убијен с леђа! То нећете наћи ни у једном историјском уџбенику! И ова чињеница ми је казала шта значи бити владар у Србији. То значи да он увек има некога ко му стоји – иза леђа.

Како се браните од зла?

Најважније је кренути са сопственим унутрашњим прочишћавањем. То ће да се одрази на наше окружење и на наш комплетан живот. Зло, лаж завист... нису означени. Никоме на челу не пише какав је. Ми нисмо увек спремни за такве сусрете, а то нас негде чека. Христ је предлагао да окренемо други образ кад нас неко удари. Али, ја нисам за то...

Христос је разапет, па је васкрсао, како то тумачите?

Наш се живот састоји од низа распећа. Морамо за то бити спремни. Верујем да све то има смисла. Зато вреди бити добар и чинити добра дела. Христос је жив онолико колико су добра наша дела и колико су чиста наша срца. Али, уколико чинимо супротно закуцавамо још један ексер у његово разапето тело. 

Како доживљавате уметност?

Као једну целину у којој не одвајам књижевност од сликарства, музику од вајарског дела... Руси кажу „један дан никад не иде сам”. Прво сам научила ноте, па онда слова. У стању сам да прелетим целу Европу да бих видела једну слику. Мислим да сваки човек има потребу за лепим. Уметност је за мене занат, професија, опредељење, али и жудња, начин живота, страст, комуникација са другима и са собом...

За којим вредностима трагате?

Ја не трагам, ја налазим све животне изворе. Смисао живота се тражи сваког јутра. Устајемо и крећемо из почетка. Смисао живота не можемо да имамо заувек. Зато се и молитва стално понавља. А кад су у питању поверење и љубав човек има право на сумњу. Али, људско биће не може да опстане само. Човек је социјално биће. Требало би да буде у пару...

Пред којим мушкарцем застајете?

Последњи мушкарац пред којим сам застала, потпуно задивљена, јесте мушкарац кога је направио Микеланђело. Ово није одговор којим се извлачим од непријатног питања, већ ми се то стварно догодило кад сам гледала Микеланђелове „Робове” у Паризу, у Лувру. Видела сам тада лепоту мушког тела која ме задивила.

Колико се мушкарац изражава сексуалношћу?

И жене и мушкарци се изражавају преко ероса, преко телесне љубави. Али ерос није усамљен, он увек иде у паралели, са Амором, са богом љубави. И још нешто: о сексуалности се двадесет векова ћутало, а сад се проговорило. Имам утисак да што се о овоме више прича све га мање има. Живот је све мање приватан и све мање еротичан. Зато има више еротике на једној Вернеровој слици на којој жена чита скривено писмо које јој је дотурила служавка, где све трепери од тог писма, него што еротике има у силним часописима где су сви обнажени.

А које су благодети секса?

Секс је врста блискости у којој долази до директног примања и давања љубави, примања и давања топлине... Мислим да је то благотворан чин кад човек поред себе има некога са којим може да подели то искуство. Није то само физичко задовољство, то је општење душе са душом. Преко тог физичког чина преплићу се многе силе...

Шта нема цену?

Најважнији односи у нашем опстанку немају цену. Живот нема цену, лепота нема цену, љубав нема цену... Наравно, и сви који нису на продају немају цену.

Чему себе учите?

Стрпљењу. Ово је подручје где нема много стрпљења. Кад су питали Енглезе како вам ниче тако лепа трава, они су казали: „Посадимо, па заливамо... И тако сто година”. Зато учим себе да све у мом животу иде својим током. Брзина није квалитет.

Које место је рај на земљи?

Средоземно море у свим својим деловима. И на Азурној обали, и у Тунису, а пре свега у Грчкој, на острву Родосу, где сам била прошлог лета. Средоземно море ме чини живом, радосном и срећном. Верујем да је то део света у коме је настао живот.

Шта Вас посебно боли?

Јако ме боли што се код нас мало поштује и цени оно што се зове култура. Јер, ми нећемо остати познати чак ни по спортистима. Волела бих да живим у земљи која више зна о Милени Павловић Барили, која више поштује Надежду Петровић, која је свесна која је величина Милорад Павић, која има свест о томе да је Данило Киш био озбиљан кандидат за Нобелову награду, али смрт је била бржа...

Шта Вам још смета?

Један, и буквално, страшан став. Наша прича о Србима као – небеском народу. Мене то тотално избезумљује и ужасава. Једини смо народ на свету који је заменио љубав за смрт! А то нас јако много кошта. И још нешто: У Србији човек има с ким да подели несрећу, али не дао вам Бог успех. Истог секунда остајете сами. У Србији се успех не опрашта. 

Без кога не бисте могли?

Без породице, без искрених пријатеља, без себи најближих људи, без рада, уметности... Не бих умела да живим сама. На послу, на Факултету политичких наука, окружена сам тако важним и драгоценим људима какви су Ратко Божовић, Чедомир Чупић, Јелена Ђорђевић, Неда Тодоровић... од којих мени долази само радост, доброта, срећа... 

Да ли се спремате за одмор?

Готово је. Већ сам психички спремна. Идем на море. То, просто, морам. Идемо у Грчку, близу Атоса и Свете горе...