Бити другачији у Грацу

Одувек сам желела да видим свет. Још као клинка сам маштала. Прошле су године, завршила школу и напокон, дођо и ја на тај запад, у Грац, на високе школе. Није ми дуго требало да схватим како сам промашила град. Нема везе. Чим завршим, идем даље. Већ прве недеље сам видела да неће бити тако лако са новим суграђанима. Они мирни и тихи, а ја ватра.

Прво, много гласно причам па ми је већ у самом старту конобар у ресторану у коме сам ручала и притом причала телефоном са мамом, пришао да ме замоли да мало тише причам да не сметам осталим гостима. Знам да сам дивља, увек сам била. Касније сам приметила да поред улаза у сваки локал у центру града стоји табла на којој јасно пише да се моле гости да не праве буку и да случајно не певају.

Леле, где сам дошла.

Друго,очајнички сам се трудила да упознам нове људе. Себе сам сматрала комуникативном особом која се до тада у животу лако и брзо прилагођавала свим менталитетима и без икаквих проблема упознавала људе. Али, дошла сам у град који ме је натерао да се запитам шта није у реду. Све сам покушавала, верујте ми. Због врсте студија на које сам дошла била сам ограничена на «дружење» са компјутером и мојим радом, и нисам била у контакту са студентима. То ме није спречило да пријавим пар семинара да бих успоставила контакте. То је био други шок јер тамо нико није разговарао - не само самном која сам очајнички тражила друштво и нове људе,  већ студенти ни међусобно нису комуницирали. Дођу на почетак предавања, пажљиво прате предавача, дође крај предавања, покупе се и оду. Леле. И како ја да се дружим? Ставе оне њихове слушалице на уши и битно је да је њима лепо. Или изваде књиге и  читају. Све је то супер, наука и образовање...Или смо ми у Србији мање волели науку а више ометање наставе?

Други покушај је био одлазак у највећи фитнес центар у граду. Три нивоа, wеllness део на два спрата, теретане на два нивоа, сале за групне тренинге. Женски фитнес центар. Можда је то била моја грешка. Требала сам у мушки да одем али не, ја сам хтела другарицу. Трчим ја на траци и ајде, све се задихамо па и не можемо да причамо. Сиђем у  теретану, гомила жена. Ништа. Чује се само дизање тегова и лагана музика. Ајде, можда су им тешки тегови па им није до приче. Даље одем на групне тренинге. Све термине обиђем и ништа сем закључка да пре јоге морају заиста добро да се сконцентришу. Леле. И тако бар годину дана редовно. Добила сам затегнуто тело и кондицију али од комуникације ни «К».

Схватила сам да смо једноставно дугачији. Нити сам ја проблем нити су они проблем. Њима лепо да ћуте а мени лепо да причам. Погрешно место у сваком случају.

Срећа моја што имам два занимања па поред већ поменуте науке сам и сликар једне приватне галерије у Грацу, њихова стална поставка. То значи да су ми слике увек присутне у галерији и да је то моја оаза у којој срећем и упознајем људе. Проблем је што су то клијенти галерије, доста старији од мене. Ја сам њима права атракција: млада, темпераментна, машем рукама док причам, тотална супротност њиховом менталитету. Њима велико хвала јер да није њих не знам како бих издржала живот у Грацу.

Ја желим да освојим свет. Ма колико то можда вама звучало смешно ја сам озбиљна у својој намери. Идем даље. Град је предиван, људи овде заиста искрено воле уметност. Дивим им се због тога. Овај град ћу увек памтити. Имам ове недеље трећу самосталну изложбу за задње две године у Грацу. Јако сам узбуђена у ишчекивању како ће да прође. Купила сам нову хаљину. И мој научни рад приводим крају...

Ускоро ће бити време да кренем даље.