Сусрет у минхенској пивници

АНГЕЛА МЕРКЕЛ И ДМИТРИЈ МЕДВЕДЕВ СУ СЕ ОДЛУЧИЛИ ЗА – ПИВО. Фотографија на којој је двоје државника овековечено са чашама у рукама и у пријатељском ћаскању, осванула је у већини европских листова. Разговори које су у петак у Минхену водили немачка канцеларка и руски председник били су ипак за нијансу озбиљнији.

Како су пренели медији, овај сусрет одржан по 11. пут у оквиру, такозваног, „петербуршког дијалога” Берлина и Москве, окупио је са обе стране по 140 учесника. Меркелову је, наравно, копкало каква ће бити судбина „Опела”, угледног немачког произвођача аутомобила који је недавно пазарила руска „Сбербанка”. Медведева је интересовало да ли Немачка остаје привржена изградњи „Северног тока”, система цевовода којим би руски гас на запад старог континента требало да стиже дном Балтичког мора, од пумпне станице Виборг у Русији, до немачког Граифсвелда. Капацитет цевовода планиран је на 55 милијарди кубних метара гаса годишње, што би требало да задовољи потребе око 25 милиона домаћинстава. Како изгледа, ни по једном од ова два питања није било размимоилажења, уосталом, као ни по другима која се дотичу енергетике, саобраћаја, финансија... Трговинска размена између две земље прошле године је достигла рекордних 68,25 милијарди евра. Такви послови се ретко доводе у сумњу.

Извесна нелагода појавила се тек када је у Минхен стигла вест да је у Чеченији убијена Наталија Естемирова, борац за људска права. Иако су овај злочин осудили сви учесници немачко-руског мини самита, новинари нису пропустили прилику да „пречешљају” Медведева по питању угрожености противника политике Кремља, а посебно улоге чеченског председника Рамзана Кадирова у трагедији Естемирове. Руски председник, међутим, није поклекао. Оптужбе на рачун Кадирова назвао је „примитивним”, и „обичном провокацијом”, срачунатом на дезавуисање руске стране пред важне разговоре у Немачкој.

БАРАК ОБАМА ИСПРАВЉА „КРИВЕ ДРИНЕ” БУШОВЕ ЕРЕ. Наиме, испоставило се да првом црном америчком председнику није било довољно „ресетовање” односа само у међународној арени. По свој прилици слично му предстоји и на унутрашњем плану, са сопственим народом. А посебно са онима који су тај народ водили. Поједини чланови његове Демократске странке здушно поздрављају најављени „поглед у будућност”, али не крију жељу да се мало крене и у прошлост, и детаљно сагледа шта је све током свог осмогодишњег председниковања забрљао несрећни Џорџ Буш Млађи.

Како је јавио дописник „Политике” из Вашингтона, од Обаме се тражи да отвори четири истраге: о понашању бившег потпредседника Ричарда Дика Чејнија и његовим махинацијама са тајним активностима ЦИА, потом о масакру над авганистанским ратним заробљеницима у новембру 2001, о незаконитој тортури којој су „у глобалном рату против тероризма” били подвргнути заробљеници, посебно они заточени у војној бази Гвантанамо на Куби и, на крају, зашто су без судске дозволе прислушкивани телефони хиљада Американаца чија делатност ни на који начин није наводила на сумњу да би могла потпадати под – „терористичку”.

Гледајући из Балканске перспективе, у свему поменутом сасвим је довољно простора за рад судова за ратне злочине и сличних институција. Да ли ће Американци имати снаге сами себе да преиспитају, остаје тек да се види. Ипак, вреди поменути констатацију последњег совјетског председника и творца, такозване, „перестројке” Михаила Горбачова, да је Америка одавно пропустила шансу да и сама прође кроз сличан процес прочишћења.

Барак Обама сигурно не личи на човека који ће бежати од одговорности и „под тепих” гурнути тако тешке оптужбе. Али оне долазе у тешким временима по Американце и углед њихове државе у свету. Конструкција либералне економије срушила се преко ноћи као кула од карата. Чак и када ствари поново дођу на своје место САД више неће бити она земља која је до скоро владала светом. Јер тај свет не само да је изгубио поверење у амерички „начин живота” него је спознао и горку истину да су у заједничкој невољи решења, ипак, индивидуална, а солидарност прилично климава утеха. Улазак у велику игру досадашњих „играча са клупе”, пре свега Бразила, Русије, Индије и Кине, на тас америчких проблема додао је само нове утеге.

Тешко је и претпоставити да тренутно у Америци има много оних који би се мењали са Обамом, па макар живели и у најпознатијој кући на свету.

КАНАДА ЈЕ УВЕЛА ВИЗЕ ЗА ГРАЂАНЕ ЧЕШКЕ РЕПУБЛИКЕ. Како је наведено у одлуци владе у Отави, ово је учињено због Рома који масовно траже азил у земљи на северу америчког континента. Према званичним подацима, на листи чекања тренутно је уписано 1755 припадника ромског народа.

Није необично да се одређене групације па чак и већи делови етничких мањина селе тамо где мисле да ће им бити боље. Канада у том смислу важи за прилично гостољубив крај. Ипак, познавајући нарав Рома, тешко је претпоставити да их срце вуче баш у хладне крајеве земље секвоја. Биће ипак да је у питању нешто друго.

А то друго је – однос чешке државе према народу „луталица, џамбаса и истинских музичких генија”, како их је назвао један наш уметник. Роми из Чешке тврде да су свакодневно изложени дискриминацији и расистичким нападима. У томе има доста истине. Већ дуже време се, наиме, о положају чешких Рома шире не баш пријатне приче. Не ретко су били мета физичких напада милитантних група младих, а у поједина селима им је чак био забрањен и боравак.

Укратко, од доброте се не бежи. Чеси би морали да се окану „мителеуропских” манира и прихвате Роме са свим њиховим врлинама и манама, исто онако како их прихватају у већини држава Европске Уније, па и овде у Србији.