Им­пре­сив­нa Ко­лек­ци­јa Ву­ји­чић

Специјално за „Политику”
Колекција Вујичић српског сликарства 20. века, стварана далеко од сваке медијске пажње, чак и од очију зналаца и поклоника ликовне уметности, осим неколицине посвећених, први пут је омогућила да се читаоци „Политике” упознају са њеним програмским плановима. Збирка уметничких дела, која носи име по свом власнику Зорану Вујичићу, има импресивне координате по броју уметничких дела, по њиховој естетској и историјској вредности и по концепту и могла би да прерасте у културну институцију.

Идеја оснивача је да уласком и у издавачку делатност промовише теоријски дискурс у нашој средини, подстиче истраживања у домену историје савремене српске уметности, али и да се фокусира на опус појединих уметника, првенствено оних чија се дела налазе у Колекцији. Имена уређивачког тима, два водећа српска теоретичара и историчара уметности, специјалиста за 20. век – професора др Јерка Денегрија и професора др Мишка Шуваковића – гарант су да ће стручни текстови на тему домаће уметности, прогнани, уз часне изузетке, већ две деценије из издавачких планова осталих издавача, наћи своју нишу.

Док се на јавној сцени покрећу теме оживљавања традиције задужбинарства, легата и меценатства из које су поникле институције од којих је најпознатија Спомен збирка Павла Бељанског, Вујичић се определио да настави путем који је зацртао његов претходник, Бељански, одабравши да се његова колекција фокусира на српску уметност целог 20. века. Колекција Вујичић, за коју њен извршни директор историчарка уметности Александра Лалић, у разговору за „Политику” каже да се и даље развија и обогаћује, сада је већ, по главним параметрима (167 уметника, око 470 експоната), престигла оно што је чинило нуклеус Спомен збирке Павла Бељанског (36 аутора 185 уметничких дела).

Док је Бељански настојао да начини релевантни избор уметничких дела насталих од 1900. до седме деценије 20 века, стављајући акценат на период између два рата, Вујичић се труди да стави нагласак на другу половину 20. века, посебно на последње две деценије када су државне институције посустале у допуњавању постојећих колекција и праћењу нових тенденција у српској ликовној уметности.

(/slika2)Идеја је да се сваки период илуструје делима представника праваца најбитнијих за развој српске уметности 20. века. Тако су се, гледано хронолошки, нашле на окупу слике прве генерације српских модерниста. Ту је пејсаж Надежде Петровић из 1904, рађен по повратку из Минхена, који је најраније датирано дело колекције, ту су слике и цртежи, рађени током Првог светског рата, прерано преминулог Косте Милићевића, највеће наде српског импресионизма и са њим стилски повезан Боривоје Стевановић са сликом „Зелени прозор” из 1909, која чини част овом сјајном, помало скрајнутом, уметнику импресионистичке плејаде.

Колекционарски раритет је слика Марка Мурата коме је, иако се родио и умро у Хрватској, место и међу српским модернистима пошто је био међу оним уметницима са Балкана који су се, ношени идејом југословенства, обрели у Србији пре Првог светског рата и један је од оснивача друштва „Лада”.

Међуратни период је илустрован антологијским делима, од којих су многа прави бисери српске уметности.

Поклонике уметности Саве Шумановића оставиће без речи његова слика сремских житних поља из 1933. године, када се после бурних париских година вратио у завичај, певајући војвођанској равници оде на својим платнима. Свако ко познаје опус Игњата Јоба мора да застане пред уљем „Баханалије” из 1930, које је по експресивности блиско Савином „Пијаном броду”.

Јован Бијелић је заступљен босанским пејсажем из 1936, када је био у напону снаге и у пуном колористичком замаху, док је песник равнице Иван Радовић заступљен са неколико платана из међуратних година. Довољно је набројати имена, као што су Марко Челебоновић, Петар Добровић (антологијски „Мотив из Сребреног” из 1934), Михајло Петров (графика из 1921) Богдан Шупут… да би се стекла барем приближна слика у којој мери је тачна констатација да је међуратни период заступљен делима музејске вредности.

Помно су одабрана и дела аутора исте генерације чији су „изданци” (Милан Коњовић, Љубица Цуца Сокић, Петар Лубарда, Иван Табаковић), после извесног таворења током партијски наметнутог соцреализма, нашли себи ново место у послератном периоду.

Најбројнији део колекције у којој није дискриминисана ниједна ликовна форма (цртежи, уља, графике, колажи, фотографије, скулптуре, инсталације…) и све битне поетике, обухвата последње четири деценије прошлог века, а највише импонује то што су значајно заступљени уметници из Војводине који су седамдесетих играли значајну улогу у југословенској неоавангарди.

Колекција Вујичић може да се похвали да је једна од ретких у којој су се нашле неке сјајне слике „уклетог”, а пре свега гурнутог у заборав, сликара Игора Васиљева, какве немају наше угледне музејске институције.

Посебна пажња је посвећена енформелу из шездесетих, та „златна деценија београдске школе”, са платнима монументалних димензија. Неколико је приказано јавности прошле године на изложби у Галерији 73 по избору др Денегрија (Фило, Вера Божичковић, Мица Поповић, Жика Турински, Петар Омчикус, Зоран Павловић, Лазар Возаревић…).

Занимљив је, али пре свега импонује, избор припадника наивне, маргиналне и арт брут уметности у Србији, чије боје бране Илија Босиљ, Емерик Фејеш и Сава Секулић.

Уметници нове фигурације такође су одабрани са изузетном пажњом и показују рафинирани укус колекционара (Мића Поповић, Миро Главуртић, Леонид Шејка, Драгош Калајић, Миодраг Рогић, Радован Рељић и Душан Оташевић).

Може се приметити да је међу аквизицијама значајан број дела насталих средином осамдесетих, када је почела да се ствара Колекција, пошто се у то време њен оснивач Зоран Вујичић, посећујући изложбе и атељеа уметника који су тада излазили на ликовну сцену, заинтересовао за  уметност тог периода.

Неки од припадника те генерације (Урош Ђурић, Мрђан Бајић, Милета Продановић) у међувремену су постали стожери актуелне ликовне сцене.

-----------------------------------------------------------

Издавачки планови

Издавачки сегмент Колекције Вујичић изашао је у јавност овога лета београдском промоцијом књиге Николе Дедића „Утопијски простори уметности и теорије после 1960”, али већ током јесени треба да се појави велики зборник теоријских текстова „Фигуре у покрету” који уређују Мишко Шуваковић и Алеш Ерјавец. До краја године биће штампана монографија о Радомиру Дамњановићу Дамјану.

Важна синтеза Јерка Денегрија „Теме српске уметности 1950–2000” планирана је за 2010. годину. Шуваковић и Денегри, са млађим колегом Дедићем, пишу књигу „Тријумф савремене уметности” која ће бити илустрована делима из колекције.

-----------------------------------------------------------

Позајмљује дела

У плану је и организовање неколико тематских изложби дела ове збирке.

Колекција Вујичић ће позајмити из свог фонда дела за изложбу „Ратни  сликари” коју припрема продајна галерија „Београд” за септембар. 

Колекција је спремна да позајми дела за репрезентативне ретроспективне изложбе, као што је учинила за изложбе посвећене Петру Лубарди и Бранку Протићу.