Kad srce laže

Ljudi u principu veruju onome što osećaju. Ako je ono što misle u sukobu sa onim što osećaju, tada često prednost daju upravo osećanjima. Nekako se smatra da su osećanja više u skladu sa nečijom suštinom, da su u boljoj vezi sa istinom. Da li je baš tako? Kada je u pitanju ljubav, tada se smatra da je upravo srce onaj deo tela koji je zadužen za osećanja. I zato kada su srce i mozak u sukobu u vezi sa nekom ljubavnom odlukom, prednost se daje srcu. A da li je srce zaista najbolji poznavalac ljubavne istine? Da li se zaista istina može osetiti ili se o njoj mora razmišljati?

Jedan od načina da dođemo do odgovora na ova pitanja su iskustva onih ljudi koji su svaki put slušali svoje srce, a ipak svaki put loše prošli u svom ljubavnom životu. Često se oni ljudi koji su shvatili da u njihovom zaljubljivanju postoji sistem, da se uvek zaljube u pogrešne osobe, odluče da u vezi sa tim posete psihoterapeuta. A onda se u tom istraživanju logike nečijeg zaljubljivanja i uopšte načina na koji bira partnera može otkriti da su različita uverenja ono što pokreće i usmerava zaljubljivanje u određeni tip osobe. Tada saznajemo da i emocije, u ovom slučaju zaljubljivanje i sviđanje nekada imaju svoje pogrešne razloge.

Zaljubljivanje nije nešto što se događa slučajno, bez pravila. Kada je nekome neka osobina veoma važna, sviđaće mu se ljudi koji upravo imaju tu osobinu. Što je osobi ta osobina važnija, i što je kod druge osobe više izražena, to će se drugoj osobi više sviđati. I zato kada analiziramo grupu ljudi koja se nekome sviđa, ili sve one u koje je neko ranije bio zaljubljen, uvek možemo otkriti nešto što ih povezuje, nešto što je zajednički imenilac u svim pojedinačnim slučajevima. A ta osobina koja je skriveni razlog za zaljubljivanje više govori o onome ko se zaljubljuje, nego o onome u koga se zaljubljuje.(/slika2)

To se najbolje može videti kada se neko zaljubljuje uvek u pogrešne, u one sa kojima ne može ostvariti vezu. Na primer, kada se zaljubljuje samo u one koji ga u stvari neće, ili koji ga ne vole. Tada je srce neka vrsta navigatora koji uvek navodi na pogrešan pravac.

Svakako i da oni izbori koje neko čini polazeći od srca, od intenziteta onoga što oseća mogu biti pogrešni. Ali problem jeste veliki kada nečije „srce” sistematično pogrešno bira. Tada je potrebno istražiti skrivene razloge zbog kojih neko čini takve izbore jer je to jedini način da neko upozna sebe. A kada neko konačno razume zašto razloge zbog kojih čini neke izbore, tada ih može i prevazići i odbaciti. Tek tada je moguć onaj sklad između nečijeg srca i mozga koji krasi emocionalnu zrelost.