Novi Odiseji

Kad su mogli oni onoliko, možete i vi ovolicko. To bi najradije sugrađanima poručili mnogi lideri: povodom obrta u sudbini trojice novozelandskih dečaka, koji su, u čamcu, čak 50 dana bili izgubljeni na pučini Tihog okeana, sve dok ih u bespuću nije spasao ribarski brod, naišavši na njih samo zato što je skrenuo izvan uobičajene putanje.

Na rodnom im ostrvu Atafu već su bili oplakani, pa je vest o njihovom spasavanju doživljena kao „čudo”, da postoji izlaz i iz beznađa. Klinci, dvojica sa 15 i jedan sa 14 leta, izdržali su vanredna iskušenja, prehranjujući se nekoliko dana ponetim kokosima, pa onda ulovljenim ribama i jednom pticom koja je sletela među njih, dok su žeđ utoljavali skupljenom kišnicom. Bili su iscrpljeni,ali bodri,izjavio je kapetan spasilac.

Ishod drame je razgalio sve, pa i lidere koji već dve godine krmare nacionalnim brodovima ne bi li ih nekako izvukli iz uzburkanih ekonomskih „nedođija”. Dok još tumaraju za izlaskom iz krize i kao novi Odiseji uveravaju narode da su nadmudrili svakojake „nemani”, sada na konkretnom slučaju mogu da pojačaju poruku sunarodnicima: budite kao trojica pacifičkih mališana i sledbenici Penelope –izdržljivi do hepienda.

Savremene zagubljenosti izgledaju, zasad, komplikovanije od Homerovog epa. „Ubrzana istorija” je devalvirala strpljenje i istrajnost. Stoga je, valjda, revalvirala maštu, koja sugeriše da je slogan buna iz 1968. „Budimo realni, zahtevajmo nemogućno” sazreo za ostvarivanje.

Kao da je nastala nova religija po kojoj se ono što se smatralo nemogućnim promoviše kao izlaz iz nevolja nastalih „preteranim” korišćenjem „neograničenih” mogućnosti. Sledi sažeti spisak realizacija „neverovatnosti”, u 12 tačaka, uz podrazumevanje već često navođenog paradoksa da SAD i Kina –jedina supersila i preostala sila kojoj je na čelu komunistička partija –deluju kao ekonomski sijamski blizanci.

1.Uprkos izobilju dobara, najupadljivija mera je stezanje kaiša;

2. iako se demokratija širi, produbljuju se razlike između bogatih i siromašnih, često više unutar jednog nego između sistema;

3.dugovi načinjeni u trci elite za profitom svaljuju se na leđa masa;

4.kolevka raznih dominacija, Evropa se dodatno objedinjava da bi mogla da odoli spoljnoj konkurenciji koja joj ugrožava državu blagostanja;

5.kao Nemačka i Japan posle posle poraza u Drugom svetskom ratu, posle kraha u Hladnom ratu sada se kao globalni akter reafirmiše Rusija;

6.Moskva teži partnerstvu s NATO-omi slobodnoj trgovinskoj zoni sa EU;

7.Indija i Brazil se iz „trećeg” sele u „prvi” svet;

8.u ime bezbednosti, podrivene terorističkim akcijama, smanjuju se građanske slobode iako su se one pokazale kao preduslov prosperiteta;

9.rekordna komunikativnost posredstvom Interneta prerasta i u sredstvo krađe identiteta i plasiranja dezinformacija;

10.organizovani kriminal i korupcija često nadmašuju domete i nacionalnih i internacionalnih poredaka;

11. mada je cela prva decenija novog milenijuma usredsređena na borbu protiv terorizma, države ga još nisu jedinstveno definisale;

12. nema saglasnosti ni oko pristupa klimatskim lomovima iako su pogubniji od ratova.

U toku su odiseje za „novim skladom”, s prestrojavanjima ka još neiskušanom spletu izazova. Zastarelo je shvatanje da političari treba isključivo da brinu o nacionalnoj ekonomiji – potrebno je da vode računa i o posledicama njihove politike po svet, smatra je šef MMF-a Dominik Stros-Kan. Britanski istoričar Timoti Garton Eš se u „Gardijanu” zalaže, pri tom, za novo kontinentalno kombinovanje s čelnom ulogom Berlina, pa predlaže usklađivanje po kome bi 70 odsto zemalja evrozone prihvatilo više nemačkih odlika dok bi se Nemačka odrekla 30 procenata svojih karakteristika.

Autorka u rumunskom magazinu „Stara dilema” predlaže reformu kapitalizma u istočnoj Evropi kako ne bi ponavljao „socijalni inženjering” bivšeg komunističkog režima koji je „patnje u sadašnjosti prikazivao kao cenu za svetlu budućnost”. Španski „Publiko” zamera što „demokratski izabrane institucije socijalna prava žrtvuju da bi smirile finansijere koji su izazvali katastrofu”.

Kažnjavati građane zbog bankarskih grehova je gore od kriminala, to je gruba greška, podseća američki nobelovac Pol Krugman u „Njujork tajmsu”. Moramo da vlastima iskažemo nezadovoljstvo, uzvikuju mase demonstranata na raznim stranama sveta.

Ne osporavaju se pri tom temelji demokratije i tržišne ekonomije. Strpljenje građana istanjili su vladajući manjkovi pravičnosti i saosećajnosti.

Listajući Internet ovih dana, primetio sam da je čak i opasnost od rata (nuklearnih obrisa) na Korejskom poluostrvu stavljena u drugi plan. Jer, Koreje su proverene Penelope, koje na „povratak Odiseja” (sjedinjavanja) čekaju već 60-ak godina, dok u drugim čekaonicama ključa nestrpljenje.