Apsolutno poverenje

Lider naprednjaka Aleksandar Vučić i do sada je bio ubedljivo najpopularniji političar u Srbiji, ali je u nedelju veče zakoračio u novu, za njega nepoznatu, prostoriju u kojoj stanuju i apsolutno poverenje i apsolutna vlast.

Građani su na biralištima faktički samo legalizovali stanje u državi koje traje još od formiranja potonje vlade, a koje podrazumeva da se odluke u ovoj zemlji, pa čak iz domena komunalne infrastrukture, nisu mogle donositi bez Vučićevog aminovanja. Birači su mu sada ukazali apsolutno poverenje i predali sve dizgine vlasti u Srbiji.

Vučić danas naspram sebe ima slabašnu opoziciju ili je uopšte nema, više nego komotnu skupštinsku većinu za donošenje svih, pa i najtežih reformskih odluka: nema kombi partija, malih i velikih partnera ucenjivača čije apetite mora da hrani, da pravi trule kompromise, i zato mu se vladavina može učiniti lagodnom.

Takvoj vlasti bez jakih korektiva najveća opasnost je upravo ona sama, jer ako se stalno ne obuzdava, ima sasvim ozbiljne predispozicije da postane ne samo apsolutna nego i apsolutno rđava.

U Srbiji je i ranije bilo onih koji su dobijali apsolutnu vlast, ali oni koji su je imali svoje šanse nisu iskoristili. Srbiju nisu promenili, ali jesu dramatično promenili sebe, sopstvene bankovne račune ili egzistenciju njihovih porodica, ljubavnica ili drugova iz srednje škole.

Možda su i hteli najbolje, a neki su i pokušavali da urade nešto dobro, ali se nisu izborili sa „mangupima iz vlastitih redova”, koji su pretvarali državno u ničije, javni interes u parapartijski sistem za lično bogaćenje, a čitavo društvo u rezervat za odumiranje institucija. Zato je i Vučićeva velika pobeda prošla bez velike euforije, jer i oni koji su dali glas i oni koji su taj glas dobili kao da naslućuju šta Srbiju očekuje.

Možda će Vučić, kako je i obećao u izbornoj noći, i raditi više, izgarati na poslu po 20 sati, vući po svetu investitore za rukav, ali varaju se oni koji misle to biti njegov prvi zadatak.

Prvo će mu stizati zahtevi partijske armije da namiri njihovu žeđ za vlašću, jer, ako niste zaboravili, promena političke mape u Srbiji znači i promenu svih koji negde nešto odlučuju, tamo gde su privilegije, vlast i moć.

Lider naprednjaka, hteo on to ili ne, moraće da se suoči sa čuvenim kadrovskim komisijama i demontira tu matricu negativne selekcije. Kada to bude uradio, rešio je pola problema, koji se zove reformisanje Srbije. Ali će teško reformisati srpsko društvo ako bismo posle političke unifikacije dobili i unifikaciju mišljenja.

Sam Vučić tvrdi da dobro podnosi javnu kritiku. Ako je to tačno, onda neka na zid iza radnog stola okači slogan: „Kritika je delotvorna”.

Pomaže u uslovima apsolutne podrške i potpune političke dominacije da čovek ne skrene s kursa ili, što bi narod rekao, da ga vlast previše ne opije.