Princip nije fanatik

Tromo se vreme vuče

I ničeg novog nema,

Danas sve kao juče,

Sutra se isto sprema…

Šta je nama Gavrilo Princip sto godina kasnije? Jesmo li taj vek proćerdali uzalud? Da li su naše ogromne žrtve i stradanja fanatizam? Smemo li sebi i svetu jasno reći šta hoćemo u svojoj zemlji i umemo li to ostvariti? Život neumitno teče dok mi prećutkujemo odgovore. Katkad oklevamo i zato što ne želimo da se zamerimo svetskim moćnicima. Ali ako Amerika štiti svoje interese širom sveta, valjda i mi smemo svoje u vlastitoj zemlji?

Nije li Gavrilo, član Mlade Bosne, bio borac protiv okupacije i stradalnik za ujedinjenje  Južnih Slovena i pripajanje Srbiji, a ne fanatik. Možda je tu ključ svih naših sporenja o njegovom mestu i ulozi. Moćna carevina je smatrala da ima pravo na aneksiju BiH, teritoriju za koju je Vuk Karadžić pisao da je vekovima imala većinsko srpsko stanovništvo „triju vjera“. Carevina je smatrala da ima pravo na Bosnu, dok je Srbima to pravo odricala.

Na Zapadu je odskora postalo pravilo da Principa nazivaju teroristom ili u blažoj verziji fanatikom. Pod tim uticajem i neki naši intelektualci sad misle da je Gavrilo bio fanatik. Latinsko fanaticusznači zanet, zanesenjak. Pa zvuči li fanatik isto kao zanesenjak? Ne zvuči, jer fanatik ima pre svega negativan kontekst. Teroristi su fanatici, ljudi koji telo obmotaju eksplozivom i dižu civilne ciljeve u vazduh. Borci Al Kaide su fanatici.A uz leksiku katkad usvajamo i pogled na svet.

Mi kao da svoju domaćinsku kuću još nemamo, a čeljad nam gologuza i dalje tumara i svetom i vekom. Drugi nam nameću modele upravljanja zemljom i kulturom, a mi to, čast pojedincima, uglavnom prihvatamo. Jezik smo kako-tako očuvali, ali ga i dalje rastačemo. Divlji (izvinite: liberalni) kapitalizam već decenijama satire temelje zdravog društva zarad dobiti šačice srpskih kapitalista. Zapitajmo se jesmo li danas na putu najboljih među nama koji su nam krčili Dositej, Vuk, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Andrić, Crnjanski, Milutin Milanković, Dobrica Ćosić? Ogreših se o Teslu i Pupina – svetskih naučnika a naših ljudi – i o mnoge druge ne mnogo manje vredne od njih. Koliko je nas koji na njih nismo bacili kamen da bismo sitno ućarili i skrenuli pažnju na sebe?

Hoćemo li opstati ovakvi kakvi smo u svetu koji ni sebi ne čini dobra a kamoli nama? Stare proverene svetionike utuljujemo a nove ne palimo nego se pojedine iskre rađaju i rasplamsavaju uprkos našim nastojanjima da ih bacimo u glib svake vrste. Najbolji primer su poslednjih godina u svetu dva najpoznatija Srbina, Emir Kusturica i Novak Đoković. Ni svet danas nema mnogo takvih ljudi, ali to nama ne smeta da ih gdegod omalovažavamo.

Onda se ne treba čuditi što je Gavrilo Princip od  buntovnika i zanesenjaka postao – fanatik.