Принцип није фанатик

Тромо се време вуче

И ничег новог нема,

Данас све као јуче,

Сутра се исто спрема…

Шта је нама Гаврило Принцип сто година касније? Јесмо ли тај век проћердали узалуд? Да ли су наше огромне жртве и страдања фанатизам? Смемо ли себи и свету јасно рећи шта хоћемо у својој земљи и умемо ли то остварити? Живот неумитно тече док ми прећуткујемо одговоре. Каткад оклевамо и зато што не желимо да се замеримо светским моћницима. Али ако Америка штити своје интересе широм света, ваљда и ми смемо своје у властитој земљи?

Није ли Гаврило, члан Младе Босне, био борац против окупације и страдалник за уједињење  Јужних Словена и припајање Србији, а не фанатик. Можда је ту кључ свих наших спорења о његовом месту и улози. Моћна царевина је сматрала да има право на анексију БиХ, територију за коју је Вук Караџић писао да је вековима имала већинско српско становништво „трију вјера“. Царевина је сматрала да има право на Босну, док је Србима то право одрицала.

На Западу је одскора постало правило да Принципа називају терористом или у блажој верзији фанатиком. Под тим утицајем и неки наши интелектуалци сад мисле да је Гаврило био фанатик. Латинско fanaticusзначи занет, занесењак. Па звучи ли фанатик исто као занесењак? Не звучи, јер фанатик има пре свега негативан контекст. Терористи су фанатици, људи који тело обмотају експлозивом и дижу цивилне циљеве у ваздух. Борци Ал Каиде су фанатици.А уз лексику каткад усвајамо и поглед на свет.

Ми као да своју домаћинску кућу још немамо, а чељад нам гологуза и даље тумара и светом и веком. Други нам намећу моделе управљања земљом и културом, а ми то, част појединцима, углавном прихватамо. Језик смо како-тако очували, али га и даље растачемо. Дивљи (извините: либерални) капитализам већ деценијама сатире темеље здравог друштва зарад добити шачице српских капиталиста. Запитајмо се јесмо ли данас на путу најбољих међу нама који су нам крчили Доситеј, Вук, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Андрић, Црњански, Милутин Миланковић, Добрица Ћосић? Огреших се о Теслу и Пупина – светских научника а наших људи – и о многе друге не много мање вредне од њих. Колико је нас који на њих нисмо бацили камен да бисмо ситно ућарили и скренули пажњу на себе?

Хоћемо ли опстати овакви какви смо у свету који ни себи не чини добра а камоли нама? Старе проверене светионике утуљујемо а нове не палимо него се поједине искре рађају и распламсавају упркос нашим настојањима да их бацимо у глиб сваке врсте. Најбољи пример су последњих година у свету два најпознатија Србина, Емир Кустурица и Новак Ђоковић. Ни свет данас нема много таквих људи, али то нама не смета да их гдегод омаловажавамо.

Онда се не треба чудити што је Гаврило Принцип од  бунтовника и занесењака постао – фанатик.