Sto dana autocenzure

Da je kojim slučajem skupština usvojila amandmane opozicionih poslanika kojim bi se zakonom zabranila samocenzura, Srbija bi postala šampion medijskih sloboda a novinari u njoj prvi na planeti kojima je zakonom strogo zabranjeno da se plaše.

Taj ultraliberalni zakon bi, ipak, mogao da bude opasan jer bi brojni urednici mogli sami da spakuju četkicu za zube i odu na izdržavanje kazne i pre nego što istražni organi utvrde kada su se sve to uplašili. A neki urednici iz Tadićevog režima bi verovatno mogli da dobiju višegodišnju robiju, jer su do izbora nove vlasti, sredinom 2012. godine, uspevali da publici svakodnevno objašnjavaju srpsko ekonomsko čudo, sa investitorima koji se tuku za praznu parcelu u Srbiji. Hteli su publiku da poštede loših vesti o bankrotstvu i kleptokratiji koja je ujedinila poslovnu i političku elitu Srbije a opustošila sve izvan toga.

U tom opštem takmičenju za medijske slobode, potpisnik ovog teksta zalaže se da cenzure bude što manje ili nimalo, dočim bi želeo da samocenzure bude više nego što je imamo danas. Ne samo zato što veruje da je samocenzura jedan od mehanizama koji razdvaja civilizovana društva od plemenskih zajednica, u kojima svi nesputano ostvaruju svoja prava ili slobode samo pod dva uslova – da su jači i da su bezobzirniji.

I ne samo zato što se ne slaže sa ocenom jednog od rodonačelnika savremenog tabloidnog novinarstva da novinar treba da zapuca svaki put kada čuje šum iza nekog grma. Jer iza grma možda ne leži zec ili opasna zver već samo običan čovek.

Za više samocenzure zalažem se jer se u priči o medijskim slobodama ili pravima, uglavnom govori o svemu osim o slobodama i pravima onih kojim se mediji bave.

Ali da je usvojen zakon, kojim se zabranjuje i kažnjava samocenzura, verovatno bih nekako savladao strah i napisao nešto o apsolutizmu Aleksandra Vučića iako mi nije svejedno kada vidim kako su strašno prošli svi oni koji su o tome već pisali. Jedino bih se uplašio da me stotinjak srpskih intelektualaca i novinara ne optuži da sam plagijator poslednje vrste. Napisao bih nešto veoma kritično i o skandaloznoj ideji da neko ko duguje stotine miliona poreza, sada pomogne državi tako što će spasiti neki veliki sistem. Napisao bih, ali kako bez zakona koji mi to dopušta.

Ali i bez ikakvog zakona bih veoma rado osudio opasnu bahatost vlasti u parlamentu, čiji je predstavnik Zoran Babić ponudio šefu poslaničke grupe Demokratske stranke Borku Stefanoviću besplatnu psihijatrijsku pomoć. Taj film o političkoj netrpeljivosti smo gledali više puta. Glavne zvezde su se menjale, ali je kraj uvek bio tužan.