Gde su bili revizori

Forenzični računovođa Miroslava Milenović u nedeljnom intervjuu u našoj novini potanko je objasnila tehnologiju zaduživanja naših biznismena i izvlačenje para iz legalnih tokova, rekavši da novac uvek ostavlja trag. Manje više (ne)vidljiv, ali za onog ko hoće da ga istraži mora da ima samo tri stvari – volju, znanje i resurse. Upravo tim redom. Volja je na prvom mestu. Dodaje i ono – politička. Kao, potreban je politički mig da bi se krenulo u istragu.

I to je jedna strana priče.

Druga je, kako se u našem privredno-finansijskom sistemu, koji je po mnogo čemu slika i prilika svih pravila i procedura po kojima se vladaju privrednici i direktori banaka, recimo u EU, kod nas dogodi da nekolicina ljudi uzme milijardu evra zajma i tek kada banke, pre svih državne, počnu da posrću, kreće javno pranje prljavih poslova.

Naša sagovornica je bez dlake na jeziku rekla – nema kredita, pogotovo od nekoliko desetina miliona evra, bez direktne političke podrške na liniji – partija i „skretničari” novca u bankama.

Odista, da li je moguće da niko, osim trenutno privedenih direktora, nije odgovoran za to? Gde su bili interni, a potom i spoljni revizori, kojima je morala doći do ruku informacija da sa poslovnim i finansijskim rezultatima nešto ne valja?

Kako su direktori finansija, a s njima i šefovi računovodstva, mogli da knjiže poslovne rezultate i da ih, ulepšavajući kreditnu istoriju za kreditni zahtev, brutalno falsifikuju?

Svi ti i još mnogi drugi ljudi nisu na ta mesta došli bez nečije saglasnosti i licence. Nije nam poznato da su NBS, ali i pojedina strukovna udruženja recimo, revizora i računovođa, oduzeli nekome dozvolu za rad.

Da li je moguće da kontrola NBS iz godišnjih poslovnih politika, koje im banke dostavljaju na verifikaciju, a pogotovo na osnovu dnevnih, mesečnih i kvartalnih izveštaja, nije uočila kome se i pod kojim uslovima pare odobravaju? Kolika je takozvana izloženost pojedinih klijenata? Da sa minornim udelom kapitala, manjim, od pet odsto, neko dobije desetine miliona evra?

Na mesta upravnih i nadzornih odbora banaka dolazili su ljudi iz samog vrha političkih stranaka ili njihovih bliskih redova. Svi su bez problema dobijali saglasnost centralne banke za bavljenje tim poslom. Da li su za to stručni, s kakvom reputacijom... To je najmanje važno. Dovoljno je da je iza njega stala moćna politička grupa ili jak lobi. I da se protiv njega ne vodi krivični postupak.

A što će svojim radom, u čvrstom tajkunsko-političkom zagrljaju, polako sebi ispisivati i krivičnu prijavu, o tom – potom. Dogodilo se. Milenovićeva reče – ne može da se dogodi ako svako radi svoj posao kako valja. Kod nas očigledno to još nije slučaj.