’Op, žica drma mi se kabanica!

Nedavno završeni sastanak lidera zemalja takozvane Balkanske rute u Beču pokazao je da je nemoguće preko noći rešiti migrantsko pitanje i da je iluzorno uverenje da se Evropa može potpuno zaštititi od novog priliva izbeglica. O tome najbolje svedoči činjenica da je od početka marta, kada je službeno zatvorena Balkanska ruta, samo u Nemačku tom trasom ušlo oko pedeset hiljada migranata. Umesto toga, na samitu je dominirao stav da se tim problemom mora upravljati. Kao najvažnije mere upravljanja migrantskom krizom vide se sprečavanje krijumčarenja ljudi i smanjenje migrantskog pritiska na samom izvoru, odnosno u Africi i azijskim zemljama iz kojih dolazi najviše izbeglica.

Za Srbiju ovaj sastanak nije bio od naročito velike koristi jer je pokazao da još uvek nema konsenzusa o većini pitanja i da zbog toga i dalje preti opasnost da države budu prepuštene sebi u rešavanju ovog problema. No, upravo to saznanje na različite načine primorava Srbiju da se s više pažnje i sveobuhvatnije prilagođava različitim scenarijima.

Pre svega, uprkos nedostatku saglasja o konkretnim načinima delovanja, postoji evropski konsenzus da je zajedničko delovanje neophodno. To na izvestan način budi makar i slabu nadu da će do usaglašavanja, pre ili kasnije, doći. U tom smislu, Srbija ne bi trebalo da bude obeshrabrena dosadašnjim neuspesima. Drugim rečima, i dalje bi trebalo da aktivno učestvuje u svim inicijativama usmerenim ka iznalaženju zajedničkog pristupa. Približavanje stavova o usaglašenom delovanju upravo je za Srbiju posebno značajno kako bi dugoročno izbegla opasnost da postane najveći balkanski hot-spot. U tom smislu, uključivanje u zajedničke evropske inicijative i što brže priključenje EU predstavlja najbolji način da se izbegne pomenuta opasnost, ali i da se ravnopravnije participira u evropskim fondovima namenjenim za ove potrebe.

Međutim, upravo neizvesnost u vezi sa postizanjem zajedničke evropske strategije upućuje na potrebu brižljivog razvijanja nacionalnih strategija za suočavanje sa neminovno većim prilivom migranata.

Već prve naznake da sastanak u Beču neće doneti spektakularan napredak u postizanju zajedničke strategije, kao i najave da će se više pažnje posvetiti zaštiti spoljnih granica EU od ilegalnog ulaska migranata, podgrejale su atmosferu u kojoj se, naizgled logično, nameću brza i radikalna rešenja. Takozvano hermetičko zatvaranje granica i onemogućavanje priliva izbeglica u Srbiju predstavlja se kao idealan i jednostavan način rešavanja problema. Jedini problem je što to nije praktično ostvarivo.

Kada je reč o ozbiljnom pristupu ovom problemu, jasno je da, za razliku od, na primer Mađarske, Srbija teško može da se pouzda u bodljikavu žicu kao način sprečavanja nekontrolisanog priliva izbeglica.

Sve i kada bi zaista mogla da se ogradi, Srbija bi se suočila s problemom ilegalnih prelazaka odnosno krijumčarenja ljudi koje je nemoguće sprečiti. Propusnost granica uvek je – što zbog reljefa, što zbog izraženije korupcije – bila veća ka jugu Balkana nego ka srednjoj Evropi i nesumnjivo je da bi to dovelo do postepenog ali izvesnog povećanja broja migranata u Srbiji.

Još veći problem bi predstavljala odluka o tome gde žicu postaviti. Zatvaranje granice oko Miratovca samo bi preusmerilo potencijalne migrante ka Kačaniku, Prištini i Gnjilanu, a onda je pitanje kakve bi političke implikacije imalo postavljanje ograde prema Kosovu*.

U svakom slučaju, već sada se moramo suočiti sa činjenicom da će broj migranata vremenom rasti – bez obzira na to da li će Evropa postići zajedničko rešenje i bez obzira na to koliko radikalne mere bile donete na nacionalnom nivou. Ako su tačni novinski izveštaji, samo za pola godine – od zatvaranja balkanske rute do danas – broj migranata na teritoriji Srbije povećan je, uz sve restriktivne mere, sa dve na sedam hiljada.

Ma koliko to bila neprihvatljiva vizija za same migrante, kao i za značajan deo domaće populacije, pre ili kasnije, svi će morati da se suoče s činjenicom da će (ne)određeni broj migranata privremeno ili trajno ostati u Srbiji. Pred ovom činjenicom možemo zatvarati oči i zavaravati se da će hermetičko zatvaranje granica samo po sebi rešiti problem. Možemo, s druge strane, otvoriti oči i pripremati se da preventivno delujemo kako ta činjenica ne bi ugrozila normalno funkcionisanje lokalnih samouprava i kako ne bi izazvala nepotrebne tenzije i konflikte u društvu.

Dosadašnja istraživanja potvrdila su da mediji dominantno utiču na stav i odnos građana prema migrantima. U tom smislu, uzdržavanje od senzacionalizma – bilo da vodi podsticanju kolektivnog ganuća ili podozrenju prema migrantima – bio bi veliki početni korak u pravcu kakve-takve integracije tih ljudi kao najboljem načinu da se preduprede bezbednosni rizici i da se pronađu i podstaknu razvojni potencijali u prilivu migranata.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu