Paja Patak je pravdu isterivao

Da vodi jedan život u svim pravcima za sebe kaže Žika Bogdanović (84), pisac, publicista, prevodilac, urednik, izdavač, autor nekoliko desetina vlastitih i prevodnih proznih i esejističkih dela iz oblasti književne fantastike; istoričar i teoretičar vizuelnih medija, osnivač i urednik kultnog časopisa „Pegaz” posvećenog vizuelnim medijima koji se izražavaju grafičkim putem.

Čini se da je zahvaljujući svojoj višestranoj ličnosti uvek s lakoćom prelazio iz oblasti novinarstva u film, zatim na televiziju, u vizuelne medije koji se izražavaju grafičkim putem, pa i u izdavaštvo, gde je pokrenuo i vodio, pored ostalih, i ediciju „Plava ptica”, sa više od stotinu knjiga. Masovna kultura u celini područje je proučavanja, ali i kreativne igre Žike Bogdanovića, dok je neosporno da je strip njegova najveća ljubav, o kojoj piše počev od sredine prošlog veka, kada je, kako kaže, prvenstveno u Francuskoj i u Italiji došlo do prvih ozbiljnih pokušaja da se stripu pribavi istinski društveni i kulturni ugled.

Neposredni povod za ovaj razgovoru nova je knjiga o stripu Žike Bogdanovića „Mali naopaki eseji, ali bez opakih primisli”, u izdanju Zadužbine Branka Davidovića „Ateneum”.

– U pogledu masovne kulture radi se, naprosto, o kreativnoj magmi, haosu koji proističe iz nekog dalekog reda i koji mi danas, nemilice, nastojimo da dovedemo u novi, vlastiti red. Volim, eto, da o tome razmišljam kao o nekom nematerijalnom procesu, nefizičkom velikom prasku početne, zbirne ideje. Osmotrimo u više faza izvođene skokove akrobata sa starog Krita i ponovo smo pred „inicijacijom” u pokretu. Da ni ne pominjemo film: bez fotografija Majbridža i njegovih konja u kasu verovatno je da bi i Limijerov voz sa pozamašnim zakašnjenjem uleteo u Gare du Nord, kaže Žika Bogdanović.

Uz našeg sagovornika sećamo se i vremena kada je list „Politika” u velikoj meri doprineo uvođenju stripa u ovdašnju sredinu.

– Istina, radi se o jednoj od naših uobičajenih, malih mitologija, ali kao i svaka mitologija i ova počiva na stvarnosti. Ta je stvarnost, zapravo, bila ono što je pokrenulo predratno srpsko strip stvaralaštvo, učinivši tadašnji provincijski Beograd jednim od značajnih evropskih produkcionih centara. Za to su, svakako, bili potrebni ljudi od talenta, znanja i spoznaja, kao što je i u nama neposredno bliskim danima bilo potrebno da se nađu ljudi od nerazumevanja da bi strip iz „Politike” bio izgnan. Izgovaram to ne hodajući na prstima, jer, ne zaboravimo, upravo je i strip „Politici” decenijama, pri svakoj smeni čitalačkih generacija, obezbeđivao kontinuitet, smatra Bogdanović.

Sećamo se ovom prilikom još jedne od „malih mitologija”, s tim što je ova vezana za druga Tita i njegov doprinos oživljavanju stripa u našoj sredini.

– Jednog svečanog, ritualnog 25. maja u Beogradu bio je priređen koktel za inostrane novinske dopisnike i jedan među njima – Angelos Angelopulos naprasno je ugrabio priliku i pristupio Slavljeniku:

„Vaša ekselencijo”, upitao je, „zbog čega svi kod vas kao da daju sve od sebe da strip konačno bude zabranjen”. Inače, pomenuti dopisnik bio se spremao da preuzme mesto Diznijevog opunomoćenika za Balkan i nije mu bilo svejedno, pripoveda Žika Bogdanović, prisećajući se dalje:

– Daleko od toga da je „nosilac svevlasti” bio zatečen i nezbunjivo se okrenuo prema najisturenijima u svojoj sviti: „Boga ti, ljudi, šta vi to radite? A ja baš volim da čitam Paju Patka!” Činilo se do tog časa da „kapitalističkoj truleži” nema mesta kod naše svenapredne omladine koja se uz prikladno smišljene aplauze upirala da narodu omogući da u „instant” budućnost i pod novim planerima od Brčkog – Banovića – Šamac – Sarajeva lagodno putuje vozom, koji je za sobom ostavljao sva zamisliva znamenja pobedničkog dima. Ali, Slavljenikova je bila poslednja i jedva sedam meseci kasnije „Politika” više nije morala da se „usuđuje” da ponovo pokrene „Politikin Zabavnik”. Možemo Slavljeniku verovati da je zaista voleo da čita Paju Patka, ali pitanje koje je ostalo bez odgovora bilo je pitanje Slavljenikovog izbora. Svakako, Paja Patak jeste mrgud i poznato je svima da, za razliku od omiljenijeg Mikija Mausa, koji je „branio” pravdu, on niti je „branio” niti „zastupao”, već ju je u svakoj prilici naprosto „isterivao”.

Žika Bogdanović stoji iza obnovljenog „Pegaza”, podstičući novu ekipu časopisa na čelu sa Slobodanom Ivkovim, esejistom i istoričarem. Nekada su „Pegazovu” ekipu činila i imena kao što su Ranko Munitić i Bogdan Tirnanić…

– Jedva da je tada, kao uostalom i danas, što smatram glavnim neuspehom „Pegaza”, bilo moguće obezbediti kompetentne pisce, budući da je predstavljao novinu čak i u evropskim razmerama. Dakle, Ranko Munitić i Bogdan Tirnanić... Njih dvojicu bilo je, u kulturnoj sferi, u to vreme moguće smestiti u sam vrh najcenjenijih beogradskih publicista. Bogdan Tirnanić najbliži je bio domišljatom đaku. Mogli ste mu zadati bilo kakvu temu i očas bi iz nje proistekao efektan esej, pri čemu su ga živ duh i šarmantan stil spasavali i u slučajevima povremenih ogrešenja u sudovima. Ranko Munitić bio mu je izrazita suprotnost. U osetno većem postotku bio je vezan za vizuelne medije i savršeno je dobro znao u kom području da započne s oslobađanjem od predrasuda i izvođenjem originalnih zaključaka. Čovek izvanredne upućenosti u film, kao i animaciju, strip i vizuelne medije, dakle autor je nekoliko najboljih napisanih knjiga u ovoj sredini, zapaža Žika Bogdanović, autor koji stvara vođen ljubavima svog detinjstva. A na početku njegovog odrastanja ta ljubav bile su knjige.