Neokonzervativni zaokret

Dramatične najave o kraju EU, globalizacije, jačanju nacionalizma i totalitarizma preplavile su stupce novina. U tekstovima se uglavnom ukazuje na jačanje desnice kao izvor nestabilnosti i poziva na mobilizaciju protiv nje, ali nema odgovora na pitanje zašto jača neokonzervativizam.

Ključni akteri u političkoj areni savremenog sveta su države, korporacije i građani. Svi oni teže jačanju sopstvene moći. Kapital to čini globalnim širenjem; država jačajući suverenitet; a građani i civilno društvo zalaganjem za demokratiju i ljudska prava. Parafrazirajući Denija Rodrika moglo bi se reći da se politička trilema današnjeg vremena sastoji u izboru između globalizacije, nacionalnog suvereniteta i demokratije. Sve tri stvari nisu moguće u isto vreme. U najboljem slučaju moguća je kombinacija dve na štetu treće.

Istorijski posmatrano, period od 1945. do sredine 1970. obeležen je savezom države i građana na štetu krupnog kapitala. Država socijalnog staranja je na Zapadu obezbedila sigurnost i blagostanje velikom broju ljudi, ali je bila maćeha krupnom kapitalu.

Kraj ove epohe počeo je pobunom 1968. i ekonomskom krizom sedamdesetih. Umesto saveza sa državom, građani su napravili savez sa krupnim kapitalom. Zahtev za više individualnih sloboda i manje državne regulacije odgovarao je korporacijama i građanima, ali je istovremeno doveo u pitanje državni suverenitet. Država je gubila funkcije i moć i mnogima se činilo da je prevaziđena jer je mala da bi rešavala velike probleme kapitala, a velika da bi rešavala male probleme građana.

Brak krupnog kapitala i građana, kome su kumovali Regan i Margaret Tačer, zasnovan je na dvema vrednostima – slobodnom tržištu i ljudskim pravima. Slobodno tržište je trebalo da donese blagostanje, a zalaganje za ljudska prava individualnu slobodu. Ispostavilo se da ta obećanja velikom broju ljudi nisu ispunjena i sada je nastupilo vreme preispitivanja. Da stvar bude nepovoljnija, sve se dešava u vreme i u značajnoj meri usled jačanja Dalekog istoka. Kada se zagrebi ispod ideološke koprene vidi se da uspon Kine (baš kao i davnašnji uspon Zapada), počiva na savezu države i krupnog kapitala.

Pobeda neokonzervativizma u SAD i jačanje desnice u Evropi, posmatrano iz ovog ugla, predstavljaju logičan zaokret Zapada u težnji da, s jedne strane, ublaži krizu legitimiteta kapitalizma a, s druge strane, da odgovori na konkurenciju s Dalekog istoka i tako održi svoju globalnu prevlast.

Tokom poslednjih dvadeset godina neoliberalni pokušaji da se oslabi konkurencija s Dalekog istoka uglavnom su se iscrpljivali u nametanju visokih standarda u proizvodnji i merama takozvanog novog protekcionizma. To, međutim, nije bilo dovoljno. Kriza koja je pogodila Zapad stvorila je novi savez između krupnog kapitala i države. On se pokazao delotvoran tokom finansijskog sloma 2008. godine, kada su velike banke i osiguravajuća društva spaseni intervencijom države. No, već tada je bilo jasno da je taj savez moguć samo na teret građana.

Upozorenje da globalizacija neće dovesti do toga da nerazvijene zemlje stignu razvijene, posebno u oblasti zarada i ljudskih prava, pokazalo se opravdano. Naprotiv, globalizacija je stvorila uslove za nivelisanje prema najnižim standardima. Aktuelni zaokret udesno, u tom svetlu, nije ništa drugo nego ozvaničenje i ideološko opravdanje tog procesa.

Pogrešno je tumačiti jačanje desnice kao pobunu građana protiv establišmenta. Upravo suprotno, u okviru globalne elite, odnosno establišmenta, prevladala je frakcija koja se „pobunila” protiv „razmaženih” građana. Zato privilegovani slojevi srednje klase danas čine okosnicu bunta protiv nove desnice u nadi da će odbraniti postojeće privilegije. Radnici i niži slojevi srednje klase koji su privilegije izgubili tokom neoliberalne vladavine nemaju interesa da se pridruže protestu. Oni su u najmanju ruku ravnodušni, a strah od globalnog terorizma i konkurencija migrantske jeftine radne snage motiviše ih da podrže desnicu i jačanje nacionalne države i njenog saveza sa krupnim kapitalom.

Usponu desnice pogoduje i to što je neoliberalima, ipak, više stalo do kapitalizma nego do ljudskih prava, posebno kada su prva na udaru prava marginalnih grupa. S druge strane, opasnost ne preti ni od prave levice koja će morati da sačeka da svet postane zaista ekonomski ravan da bi njene poruke postale razumljive onima kojima pokušavaju da se obrate.

Ukratko, u godinama koje slede mnogo toga će se, naizgled, u svetu promeniti samo zato da bi sve ostalo isto.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu