Venac od trnja za Danila Kiša

Knjiga „Venac od trnja za Danila Kiša” iz pera dr Milivoja Pavlovića predstavljena je pred mnogobrojnom publikom u Francuskom institutu. Na promociji sa autorom učestvovali su akademik Ljubiša Rakić, pesnik Božidar Šujica i Jelena Trivan, direktorka „Službenog glasnika” koji je i izdavač ovog dela. Kišova biografija, za koju se smatra da je do sada najpotpunija, objavljena je na 543 strane povodom osamdeset godina od rođenja i četvrt veka od smrti velikog pisca.

Milivoje Pavlović poverio je da je knjiga nastala iz novinarstva, jer kada je prvi put sreo Kiša bio je na novinarskom, a ne na književnom zadatku.

– Ja jesam, kao i Kiš, studirao književnost, ali nisam bio ni njegov drug sa studija, ni zemljak, ni rođak, ni prijatelj. Moja generacija stigla je na studije petnaestak godina kasnije. Kiš je već tada bio pisac na glasu – prisetio je autor. Kao mladi novinar NIN-a, Pavlović je dobio zadatak da radi intervju sa Kišom, kada je njegov „Peščanik” proglašen za roman godine pobedivši jake kandidate, među njima i Aleksandra Tišmu.

Kiš je bio zadovoljan intervjuom, koji je Pavlović radio nenadano, menjajući kolegu. To mu je otvorilo vrata u Danilovo društvo, pa su se osim u Beogradu sretali i na Cetinju, u Dubrovniku, Parizu...

– Dopustio je da zavirim u njegovu književnu radionicu, da listam njegove papire i knjige, i da se uverim kakav je veliki radnik za pisaćim stolom bio – ispričao je Pavlović. Sve što je brižljivo sabirao i čuvao o Danilu Kišu Milivoje je preneo među korice knjige i čitaocima stavio na uvid manje poznata ili sasvim nepoznata dokumenta. Pošlo mu je za rukom da Kišovu biografiju potkrepi dokumentima od rođenja do smrti. Ili, kako sam autor veli, nešto pre rođenja, od prvih susreta i venčanja njegovih roditelja, i dosta toga posle smrti.

Među brojnim fragmentima u ovoj knjizi nalazi se više Kišovih iskaza o tome kako su nevolje uticale na njegovu literaturu, odnosno neka vrsta argumenata u prilog tezi da se iz te biografije može jasnije sagledati duhovni, psihološki, društveni i istorijski kontekst u kome delo nastaje.

– Kiš nije krio da njegova književna opsesija zlom i teskobom jedinke u sudaru s različitim ideologizovanim zamislima potiče iz njegovog i iskustva njegove porodice – kazao je Pavlović i citirao ono što mu je Kiš priznao: „Ja sam zlo osetio na svojoj koži”, spominjući da je čudom preživeo masakr Srba i Jevreja u Novom Sadu, u januaru 1942. godine, a potom bio izbeglica u očevom zavičaju, u Mađarskoj, video logore iz kojih se njegov otac nije vratio, pa je bio i izbeglica u majčinom zavičaju na Cetinju i stalno se selio iz malog u još manji i gori stan. Slušao je priče logoraša, proučavao dokumente o logorskom životu, iz mnogih književnih polemika izlazio sa bubotkama i umro u tuđini u nekoj vrsti dobrovoljnog izgnanstva. Kiš je prema sopstvenoj želji sahranjen u Beogradu po pravoslavnim običajima.

Pavlović je podsetio da je Kiš bio svuda i svačiji, te da se za njega danas otimaju mađarska, crnogorska, francuska i jevrejska kultura. Ali pošto je na svakom mestu, pa i u Parizu, pisao na srpskom jeziku i sa sobom vukao nasleđe i mirise našeg podneblja, kako podseća Pavlović, i onim čitaocima koji ne poznaju izvorno maternju melodiju srpskog jezika Kiš je najpre i najviše naš, srpski pisac.

– Njemu dugujemo zahvalnost za najizrazitije prodore naše književne umetnosti u svet modernih ideja – zaključio je pisac biografije o Danilu Kišu.